WELCOME TO DIDILAND

               Oko podneva se približiše nekom seocetu. Tu zastadoše i Avram reče: „ Zdravo smo stigli, zdravo i da se rastanemo. Naš se put ovde završava. Dug smo svoj odužili Josife, prijatelju moj dragi. Pozdravi oca i zahvali se što me je iz dužničke 'artije izbrisao. Srećan vam put Una“. Izgrliše se svi i rasatdoše pod Suncem koje je pržilo kako ni stari ne pamte.

            Josif i Una siđoše u selo. Miris kravlje balege i pokošene trave pomešaše se Uninim nozdrvama i to u njoj probudi neko čudno sećanje na ovo mesto. Nije nikada ovde bila mogla bi se u to životom zakleti, ali ipak kao da nije ovde prvi put. Po prvi put od kad su napustili brod ona oseti nemir. Nešto poznato joj se uvlačilo u kosti. Neko saznanje da je ovde čeka smrtna opasnost.

             Josif  zaustavi jednog seljanina i priupita da li zna gde mogu naći Derviša, ali seljak samo nemoćno slegnu ramenima.

             „Mislim da ja znam“ reče Una i krenu ka drugom kraju sela, pa jednom uzbrdicom pored omanjih torova, ne obraćajući pažnju na radoznale poglede seljaka kojima ne prija prisustvo neznanaca. Josif je pratio dok se ona sigurnim korakom pela  uz brdo, kao da zaista zna kuda ide. Odjednom zastade.

               „Tamo“, reče i pokaza prstom na nekakvu kamenu gromadu pored koje je stajao neki čovek držeći konja za uzde.

                „Ti, idi“, nastavi Una, „Ja ne mogu. Tamo me čeka smrt.“

               „Šta pričaš Una? Kakva smrt? To je derviš. Poznao bih ga i  sa veće udaljenosti. Derviš, a kamoli šejh nikad ne bi povredili ni biljku, a  kamoli čoveka.“

                „Ne mogu. Osećam opasnost. Osećam bol, od koje jedva dišem.Osećam da mi se smrt prikrada. Molim te, ne teraj me da idem tamo“ poče Una da cvili.

                „Una, ako te čeka smrt tamo. Onda bi te mogla sačekati i ovde. To je samo par koraka. A, smrt ih brzo može preći.“

                Josif joj pruži ruku i Una je prihvati. Bol nestade dodirom njegovih bledih prstiju. Ali, ne i strah. Krenuše ka tom velikom kamenu koji je nadmašivao visinu derviša.

                „ Selam alejkum“, pozdravi Josif derviša sklapanjem dlanova na grudima.

                „Alejkum esselam“ otpozdravi derviš ponavljajući iste pokrete dlanovima uz blagi naklon glavom, a onda se okrete ka Uni i reče:“Una, velika je hrabrost doći na mesto svoje smrti.“

               Una se razrogači i pogleda u Josifa.

               „Derviše, je l' ovo neka zaseda?“ razgalami se Josif.

               „ Ne, ne, umirite se, deco. Una je već bila ovde. Je l' da Una?, reče derviš pitomim glasom, koji je bio odlično istreniran da odgovarajućom bojom i dubinom glasa utiče na sagovornike. Una i Josif se momentalno umiriše.

               „Kao da jesam. Imam neka sećanja. Nejasna. Nešto lepo, ali i strašno mi se ovde dogodilo.Možda kad sam bila sasvim mala. Ne znam.“

               „ Priđi Una i dotakni ovu stenu“ ,blago zapovedi šejh.

               Una bojažljivo priđe i oseti ponovo onu bol koja sad postade neizdrživa, teškim korakom i laganom kretnjom ruke Una pomilova stenu i odjednom obasja je velika svetlost i čula je muziku, da to je muzika, razaznaje tapane, tambure i zurle. Nalazi se u nekoj krčmi. To je njena krčma. Odlazi stepenicama na čardak. Pod baldahinom na krevetu čeka je neko. Neki muškarac.

              „Marko, dušo moja...“ prelazi preko njenih usana.

              „Jesi li me poželela, Maro?“ pita je muškarac koji leži raspojasan na krevetu. Oseća ogromnu ljubav prema ovom muškarcu. Kao da mu pripada. Ali, ne kao služinče, već kao da je ona deo njega i on deo nje. I oseća ogromnu glad, a nije joj stomak prazan. Oseća drugačiju vrstu gladi. Ima glad za ovim čovekom. Želi da se pripoji njemu i nikad se od njega ne razdvoji“

               Odjednom ona ponovo u krčmi. Na vratima krčme vojnici. Turci osmanlije. Ulaze i lome sve pred sobom. Ona pokušava da pobegne napolje, ali oni je vezuju i bacaju na pod. Turci pale krčmu i ona umire strašnom smrću, misleći samo na jedno, na Marka.

                Probudio je šamar.

                „Una, moja Una ! Dobro je. Samo si se onesvestila.“ Unezvereno je drmusao Josif.

                 Bol je nestao, jedino je obraz malo brideo od šamara preplašenog Josifa.

                 „Dobro došla natrag, Una. Ili, da kažem, Maro.“reče derviš, pruživši joj ruku da joj pomogne da ustane.

                 „Večeras, vas dvoje ćete prenoćiti pored ove stene. Ova stena se zove Marina Sena. Ovaj izvor koji je na par koraka odavde zove se Marina Voda. Bilo bi dobro da pijete vodu sa tog izvora. Ujutru dolazim po vas.“ reče derviš, osedla konja i odjaha u planinu.

                 Una i Josif sedoše pored Marine Sene, podložiše vatru, podeliše komad sira i parče pogače, osvežiše se potom vodom sa izvora Marine Vode, pričaše do duboko u noć, svako o svojim sećanjima na Beograd. Una je iznenada osetila onu nepoznatu glad. Glad za muškarcem. Glad za Josifom. Josif se trudio da ne gleda Unu u oči, jer je osećao ogromnu želju za njom. Želeo je da je obeščasti sad i ovde. Pored same Sene. Da je jede svojim usnama. Da se sladi njenim sokovima. Da joj miluje dojke koje se ponekad naziru pod suknenom košuljicom. Shvatio je da ne može ležati pored nje večeras, jer drhte mu ruke kao lopovu i te ruke svoj život sada imaju i njega više ne slušaju. Una je sedela zagledana u njega, iako mu je tek nazirala oči pod mračnim veđama u mraku. „Kad bi je samo dodirnuo, ona bi se istopila pod njegovim prstima. Potekla bi kao reka. Kao Una.“ mislila je.

                   Josif naglo ustade i poče govoriti :“ Ne mogu. Ne mogu, Una, pokraj tebe spavati. Spavaću pokraj izvora. To je dovoljno daleko, a dovoljno blizu tebe, da te mogu čuvati.“

                   „Nemoj me ostavljati, molim te. Ne smem sama ovde, plašim se.“ molila je Una.

                   „Una, ne razumeš. Nisam pri sebi, kad sam pored tebe. Glava me ne sluša. Bojim se načiniću ti kakvo zlo. Ne mogu ruke sopstvene obuzdati. Ruke bi moje da te miluju.“

                   „Miluj me“, prošaputa Una, iznenadivši samu sebe ovim rečima.

                   „Ne. Ne smeš mi to govoriti. Reci mi da ne smem da te milujem. Reci mi da ne smem, Una.“  počeo je Josif šaputati raspuklog glasa, dok je želja u njemu narastala, a on je imao sve manje snage da joj se suprotstavi.“

                    Odjednom Una postade svesna sebe, i spozna tu glad koju je osećala kao nešto što mora nahraniti. I poče ponavljati:“Miluj me, miluj me, miluj me Josife...“

                    Josif je kleknuo pred Unu i obavio dlanovima njeno lice. Privuk'o je njenu glavu svojoj i počeo ljubiti mala sočna usta koja su imala ukus svežeg mleka. Skidao je lagano odeću sa nje dok se ona izvijala. Dok je Josif sa neskrivenim nestrpljenjem skidao odelo sa Une, ona je veštim prstima rasplela crnu kosu koja se prosula preko ramena i golih grudi. Klečala je pred Josifom kraj vatre koja je obasjavala njihova obnažena tela i svaki izvajani detalj razotkrivale su nemirne senke plamena koji je vrdao neprestano, čineći da ceo prizor Uninog svlačenja titra u svojoj nestvarnoj lepoti.

                         Kada je ostala potpuno gola, Una se konačno oslobodila skrušenosti koju odeća zapoveda i bez razmišljanja je svukla Josifove pantalone do kolena. Ljubila ga je po stomaku ignorišući da je čeka puna šaka njegove muškosti. Prelazila je vrhom jezika puteljke koji su vodili do tornja na koji je sada mogla da se popne bez ikakvog stida. Sav taj teret je sada goreo na lomači požude, kao nepotrebne stvari izbačene iz avlije.

                  Stegla ga je oko leđa zarivajuću nokte u njih, dok joj je on ljubio vrat i grudi, lagano probijajući vrata njene nevinosti. Na trenutak učinilo se da vatra kruži oko njih. Una je jecala sve glasnije i glasnije do konačnog vapaja strasti koji se razlegao duboko u neistraženu noć. Utolivši apetite, popadali su po travi. Negde u brdima, obraslim gustom šumom, začulo se potmulo zavijanje vuka.

                   Probudilo ih je rzanje konja. Kad su otvorili oči, videše da ih šejh odozgo posmatra smeškajući se.

                   „Vidim, ni vi niste imuni na čarobna dejstva Marine Sene. Nisam vam hteo reći ranije, da bih se i sam uverio u to dejstvo o kojem sam čuo. Znate li, deco da  ljudi iz čitave Srbije, a i šire, dolaze u Krčmare da bi prespavali pored Marine Sene i napili se sa izvora Marine Vode? Sedite, ispričaću vam priču o prelepoj Mari krčmarici i Marku Vukašinoviću od Prilepa, dok se malko založimo đakonijama koje sam doneo.“, reke šejh dok je vadio hranu iz bisaga.

                    Uz prve zalogaje šejh poče besediti: „Krčmarica Mara je bila najlepša devojka u topličkom kraju i nadaleko poznata po svojoj lepoti. Na sred ovog dole sela, nalazila se njena krčma, koju je nasledila od oca. Bila je žena po spoljašnosti, ali muškobanjaste naravi. Skoro da je bila neukrotiva. Mnogi su dolazili da je prose, ali ona je neumoljivo sve prosce odbijala. Čekala je da joj srce zaigra. Nekoliko godina pre čuvenog boja na Gazimestanu, putevi su ovuda naveli Marka Vukašinovića. Čuveni Marko Vukašinović. Bio je čuven za života po svojoj pravednosti i neustrašivosti, a danas je čuven kao Marko Kraljević. Da, da...to je isti Marko. Svratio je u Marinu krčmu sa svojim vojnicima da se odmori i osveži. Mara ga je ostavila bez daha u grudima. Ostao je u selu rešen da osvoji Marino srce, ne znajući da je Marino srce osvojeno istog trena kad ga je ugledala. Silno su se zavoleli. Marko je već bio oženjen, ali Marina ljubav nije za to marila. Mara je slušala srce i prihvatila je Marka sa svim teretom koje je njegovo ime i poreklo nosilo. Nešto kasnije Marko je dobio Makedoniju na upravu, ali njegova ljubav je bila toliko jaka i velika da je on zapostavio svoje vladarske obaveze i sa svojim vojnicima prelazio velike razdaljine i putovao danima na konju samo da bi je video. Na ovom mestu gde mi sada sedimo i obedujemo Marko je za Maru sagradio novu veću krčmu, veliki dvor i kulu. To je prva građevina u ovom kraju, a možda i šire,  koja je imala splet cevi za sprovođenje vode. Mesecima je sa svojim vojnicima gradio Marin dvor sa krčmom. Nadaleko najlepša građevina, kao i sama vlasnica. Ali, kad je došlo vreme da se ide u krvavi boj, teška srca Marko se morao od Mare odvojiti. Ne zna se tačno, ali postoje priče da je Marko namerno zakasnio na boj na Gazimestanu, da ne bi svoju braću ubijao. Kad je stigao na Gazimestan, Turci su već otišli dalje i neki od njih su bili poslati u Krčmare da ubiju Maru kao kaznu za Marka. Kula, dvor i krčma su spaljeni do temelja, a u ruševinama je ležala mrtva Mara. Priča se da se kroz oganj moglo čuti kako doziva Marka. Kad je Marko stigao u Krčmare imao je šta videti. Posle toga, Marko se propio. Pijan je poginuo u bitci na Rovinima.“, šejh malo oćuta, a zatim nastavi“ Danas dolaze muževi i žene, momci i  devojke koji su u svađi i koji mira u zajedničkom životu ne pronalaze da prespavaju ipod Marine Sene. Priča se da je Marina Sena okamenjena ljubav Markova, krčmarica Mara. Ko je ovde prespavao živeo je do kraja veka u slozi i ljubavi. Mnogi su ovde ljubavisali. I svi do jednoga kažu da ih je neka tuđa ruka u sjedinjenje vodila. Dolaze i jalovi, da vode piju sa Marinog izvora, a onda decu rađaju jedno za drugim. Eto, sreli su se na kratko Marko i Mara, ali bilo je zapisano da se sretnu, jer oni su čarobni broj dva. A, ovo selo je dobilo naziv Krčmare, jasno  je zašto“.

(nastavak sledi :)

• Januar 2015 [1]
• Decembar 2011 [3]
• Novembar 2011 [1]
• Oktobar 2011 [1]
• Septembar 2011 [1]

• Generalna [2] 
• Putovanje kući [1] 
• U prolazu [0] 
• malo poezije [0] 
• UNA [4] 
• Podela [0] 
• Povratak u budućnost [0] 

• Panta Rhei
• UNA, JEDAN ŽIVOT BLIŽA
• UNA ISPOD MARINE SENE
• UNA. OČI BOJE TAHAN HALVE
• UNA
• U BLOGOGRADU
• .

• gasstrocity