WELCOME TO DIDILAND

     Plač i jauci u potpalublju su utihnuli. Sišao je dole. Ugledao sklupčano telo male Une na krevetu.

              „Zaspala je“ reče čovek koji je tetovirao.

           „Nadam se da će rana zaceliti dok ne stignemo do Trajanove Table „ reče Josif zabrinuto i izađe.

             Una se probudila bez predstave gde se nalazi. Ali, bol na čelu je ubrzo podsetio.  Ona ga instiktivno dodirnu i obrisa sa njega malo skorele krvi. Nije osećala strah. I bilo joj je čudno što straha nema.

               Izašla je na palubu. Četvorica čudnih putnika bili su uposleni svako svojom rabotom. Niko na nju nije obraćao pažnju. Ona oseti potrebu da se oglasi: „Dobro jutro.“

               Josif podiže pogled sa neke male mape koju je proučavao i svojim dubokim glasom koji ovog puta dobi nežni prizvuk odgovori Uni:“ Nije jutro, već veče. Devojče ti si prespavala čitav dan. Hajde, udahni malo vazduha. Uskoro pristajemo i nastavljamo peške.“

                Dok se malena lađa kretala starim  dunavskim rimskim putem, Una uživala slušajući  škripu broda. Škripa je govorila koliko mnogo života ima u jednoj fusti. Čula je cvrkut ptica koji je dolazio sa obale čineći sa škripom neverovatan sklad. Nešto nalik muzici. Seća se muzike. Muzika je nekad bila sastavni deo dvorskog života. Zatim je izolovala u ušima još dve vrste zvukova. Ritmično udaranje vetra u jedra i šum vode koju preseca čamac. Una ih stopi sve u svojoj glavi i dobi najlepši ansambl. Po prvi put osetila je želju da zaigra. Da zapleše. Osetila je slobodu.

                 „Sloboda“, tiho je izgovorila, „to je ovaj kvartet na brodu“

                 Kod Trajanove Table pristali su uz desnu obalu Dunava. Josif se preobukao u neke prnje i Una primeti kako Josif više nije isti čovek. Kako ga je preobuka potpuno izmenila. Ništa naočito ne beše više na njemu. Žućkasti gunj, koji je rundavo štrčao na njegovim plećima činio ga je strašnim. Izgledao je kao životinja, a ne čovek. „Da je ovako izgledao u luci, nikad ga ne bih pratila “ pomisli Una.

                 Ostala trojica se pozdraviše se s' njim, a samo ćutke pogledaše u Unu. Kao da joj se nisu ni smeli obratiti, tako su izgledali.

                  Josif i Una napustiše brod i krenuše kroz grmlje. Obala zarasla u gusto rastinje bila je mračna, ali činilo se da Josif zna tačno kuda ide. Kroz šumarak se prolomi neki čudan zvuk. Nešto nalik nekoj strašnoj ptici. Josif zastade. Zatim prinese ruke ustima i napravi sličan zvuk. Una je zapanjeno gledala šta se događa. Iz grmlja iskočiše neki ljudi, a Una se pribi uz Josifove noge.

                   „Josife, ti li si?“ veselo zaigra glaščina kroz noć.

                   „Avrame, starino, a ko bi drugi bio?“ veselo odgovori Josif.  Zagrliše se. Josif se zatim pozdravi sa još dvojicom gunjevima ogrnutim ljudima.

                    „A, je li ovo Jedna“ upita Avram obrativši pažnju na devojče koje je usamljeno stajalo izdvojeno iz ove družine.

                    „Jeste. To je Una.“ odgovori  Josif razdragano.

Avram priđe Uni, pomiluje je po kosi i pruživši joj ruku reče:“Hajde, Una, ne smemo časiti, čeka nas težak put.“ Una mu nespretno pruži ruku i oseti sigurnost u toplini njegove velike ogrubele šake. Družina krenu kroz mračnu šumu i uskoro stigoše do čistine gde je dremalo veliko stado ovaca uz budni nadzor dva rundova. Tu su prenoćili. Una dugo nije mogla da zaspi. Pitala se kako je starac Avram znao da je ona Una. Kako? Kako, kad ni ona sama to nije znala do pretthodne večeri?

                    U zoru Josif probudi Unu i poče joj govoriti:

                    „Una, krećemo u planine. Ali, pre toga moramo proći osmanlijske straže. Ti si gotovo devojka. I lepa si toliko da bi svakom zapala za oko. Zato smo ti istetovirali taj krst među obrvama. Da bi Osmanlije pomislile od tebe da si Cincarka. Turci se zgražavaju krsta samo kod Cincara.  Osmanlije otimaju lepe devojke, taj krst će te zaštititi. Kad priđemo stražama, ne gledaj ih u oči. I evo, uzmi ovu šamiju i poveži glavu.“ Josif joj pruži šarenu maramu i ode da se i sam pripremi za put. Una se divila mekoći tkanine od koje je marama bila načinjena. Prošlo je dugo odkad nije dodirnula nešto ovako lepo i svilenkasto. Dok je uvezivala maramu, kako to čine seljanke, razmišljala je kako je jasno da je ona deo nećeg većeg. Bilo je očigledno da one noći kad se spustila niz trešnju nije ona odabrala put, već je put odabrao nju. Shvatala je da je ona deo neke velike slagalice. Važan deo. Kao da svi samo na nju čekaju, gde god da se pojavi. I ničeg neizvesnog  više nema u tome.

                   Prošli su osmanlijske straže bez problema. Una je bila samo cincarska čobanka u očima Turaka. Putovali su prateći stada.

                  „U planinama ima više života nego u gradu“, primetila je Una obraćajući se Josifu u predvečerje.

                  „ To je zato što se Srblje već vekovima seli u planine i napušta gradove. Žive od prirode. Podižu crkve. Osmanlije retko zalaze u planine.“ Odgovori Josif.

                   „Josife, a da li si ti znao da ću se ja one noći popeti na brod“ iskoristi Una priliku da iz uloge posmatrača svog života kroči u življenje istog.

                    Josif se smrko u trenutku, ali odgovori: „ Već dugo čekam da me to pitaš. Nemam ja odgovore na sva pitanja, ali znao sam Una. Čekali smo tebe, zapravo, da bi krenuli. Vidiš Una, u životu ne postoje slučajnosti. Postoji precizan zapis svih događaja. Onaj poziv, o kojem si govorila, koji si čula u noći, nije slučajnost. U trenutku ti si odlučila da ga pratiš, ne misleći na svoje mile roditelje. Taj poziv je bio jači od ljubavi prema njima i od tuge što ih ostavljaš. Ali, to si mogla samo ti. Jer ti si Jedna. Jedina takva. Jedina koja to može.“

                   „Iako su lepe planine, putovati preko njih je dosadno. Ono kratko vreme na brodu je bilo mnogo lepše za mene. Stalno mislim o tom brodu. Volela bih da ponovo plovim. Da me šiba vetar i Sunce i da mirišem vodu“  , nasmešeno reče Una.

                   Josif se grohotom nasmeja, a onda poče da tiho da govori kao da joj odaje tajnu:“Una, Una, Una...Naravno da ti je na brodu bilo mnogo lepše. To je zato što su brodovi tvoja sudbina. Ne brini plovićeš ti još. A, možda i zauvek.“

                   „Kako znaš da ću ploviti?, upita Una podigavši obrve visoko iznad smeđih očiju, a onda  u trenutku shvati i nastavi ne čekavši odgovor, „Ah, da, sve je zapisano. A, da li je to zapisano na tim papirima koje nosiš u nedrima?

                    „Ko što rekoh, nemam odgovore na sva pitanja.“ Reče i ubrzavši korak ostavi Unu za sobom.

                     „O, kako me zanima, šta je na tim tajnovitim svitcima. Kad bih samo mogla u njih da zavirim. Dosta sam čekala. Sačekaću da svi zaspe i pokušaću da izvučem svitke. Samo da pogledam, pa ću vratiti. To nije zlodelo.Večeras.“, odluču Una.

                      Nedugo zatim ulogoriše se kod nekog izvora. Una je čekala da se ujednači disanje i započne hrkanje Avrama i njegovih čobana. Puzeći se prikrala Josifu koji je spavao sklupčan na boku. Una je je lagano zavukla tanke prste u Josifova nedra, srce joj  zaigra kad je napipala svitke.Izvuče ih i nastavi da puzi do vatre. Na svetlosti vatre ona stade razgledati svoj lopovski plen. Četiri svitka je bilo. Tanani papir zašušta dok je razvijala svitke drhtavim rukama i ona uspori pokrete da umiri zvuk papira. Prvih tri svitaka su pisana na  njoj nepoznatim i čudnim jezicima. Seća se ponešto francuskog i nemačkog, ali ove neobične oblike slova nije ranije viđala. Četvrti svitak pisan je na srpskoslovenskom. Una uze čitati i shvati da je u rukama držala priču o svom dosadašnjem životu. Svitak se završavao rečenicom: „U noći pre nego je stigla u Krčmare, Una uze svitke skrivene u Josifovoj košulji. Josif je bio budan, ali nije hteo reagovati.“ Una poskoči kao poparena, probudi pse čuvare koji zalajaše, Avram i čobani se uspraviše, ali kad su se uverili da nisu vukovi, a ni kakvi razbojnici vratiše se na počinak. Okrenula se ka Josifu koji je sedeo sasvim mirno. Brzo mu je vratila svitke i bez reči vratila se na svoje mesto.

                   Ujutro Josif priđe Uni i upita je:“ Una znaš li gde sad idemo?“

                 „Idemo u neku krčmu.“ Odgovori Una očekujući da će je Josif izgrditi, iako niti jednom nije primetila da u njedovoj naravi ima ičeg prekog.

                      „Ne idemo u krčmu.“nasmeja se Josif “ Idemo  u Krčmare. Tamo nas čeka novi vodič. Čeka nas Sufi.“

                 „Čudno ime“ promrlja Una, mada više ništa nije izgledalo tako čudno posle sinoćnjeg događaja.

                 „ Sufi nije ime. Sufi je učeni naziv za Derviša? Znaš li Una šta je Derviš?

                 „To je turki pop“

                 „Turski pop? Una, zasmejavaš me kao niko pre.“ Reče Josif razgaljen Uninim odgovorom, čija mu je blizina nesvakidašnje prijala. Zbližili su se u poslednjih nekoliko dana, a njena lepota ga je ostavljala bez daha. Razvila se toliko da bi je mogao već nazvati devojkom i srce mu je poskakivalo kad god je pogleda.Ali, pomalo mu je smetala ta njena čudna pomirenost sa sudbinom i sa svim što joj se događa. Nikako nije uspevao da iz tih divnih i nadasve čudnih očiju boje tahan halve , pročita neko osećanje. Rado bi pružio ruku i pomilovao te mekane obraze, ali umesto toga on nastavi da joj objašnjava: „Derviš je putujući sveštenik. Bar ovde, u našim krajevima. Ponegde zastanu te u nekoj kasabi podignu tekiju, i tu vrše  rituale. Priča se da oni čuvaju znanje drevnih persijskih derviša i davno zaboravljenog persijskog Kulta Vatre. Ali, mislim, da će ti derviš Bagdadli Ferhat sve mnogo bolje objasniti kad stignemo u Krčmare. On je inače šejh. A, samo čista osoba može biti šejh. Neko ko je uzvišen. On je nešto kao učitelj.“, završi Josif ovim rečima priču, jer i nije znao kako bi još mogao da joj približi značenje zvanja šejh.

            Uni je bila zanimljiva priča o Šejhu, ali još od sinoćnjeg događaja sa papirnim svitcima, ona ne prestaje o njima da razmišlja.

            „Josife, molim te, hoćeš mi reći nešto više o tim papirima koje nosiš?“, molećivo će Una.

            „Ni sam ne znam mnogo o tim papirima. Šta te zanima?“

            „Za početak bih volela da znam odakle ti?“

            „ Da mi je to pitanje neko postavio pre nekoliko meseci, rekao bih da sam naleteo na njih sasvim slučajno, danas, znam da je meni bilo namenjeno da dođem u njihov posed. Jednog dana, pre par meseci, besno sam istrčao iz kuće. Imao sam još jednu u nizu svađa sa ocem. Moj otac je poznati beogradski zajmodavac, ili ti kamataš. Krvav je to novac, Una. Godinama gledam nesrećna lica bez trunke krvi u obrazima kako mole oca, da im produži rok. Tog dana je otac unesrećio jednog čoveka i njegovu bolesnu ženu. Uzeo im je sve što su imali. Ne kažem, imao je na to pravo po zakonu. Ne kažem, taj mi je novac platio školovanje u Beču. I dok sam ga molio da im ostavi bar kuću, on je samo izvadio pet zlatnika iz džepa i rek'o,na, idi kupi nešto lepo i smiri narav. Bio sam rešen da pronađem tog čoveka i ženu mu i da mu dam tih pet zlatnika. Od toga je mogao živeti bar dve godine, ali bezuspešno sam ga tražio. Lutao sam na kraju besciljno po sokacima Beograda. I u jednoj ulici, nadomak tvrđave, ugledam jednu divnu maketu galije na tezgi uličnog prodavca. Odmah sam znao da moram da je imam. Dao sam svih pet zlatnika za nju. I vredelo je. Danima sam proučavao maketu i otkrio sam malena vratanca, koja naizgled liče na metalnu gravuru zalepljenu za drvenu palubu. Otvorio sam ih i našao ove svitke. Možeš li da zamisliš moje iznenađenje kad sam pročitao svoje ime? I Avramovo? I moj detaljan opis, kao i opisi mojih prijatelja sa kojim sam odrastao, i koji su oduševljeno pristali da isplove sa mnom ono veče. Zatim stara očeva fusta ...I da ne nabrajam dalje. To je doduše ono što je napisano na srpskoslovenskom jeziku. Jedan spis je na grčkom. Jedan je na persijskom. A, jedan mi je nepoznat. Odneo sam svitak koji je persijskom jeziku kod beogradskog derviša. On, međutim, nije znao prevesti, ali njemu u poseti bio je njegov Šejh i tako sam imao čast upoznati  sufija Bagdadli Ferhata. Šejh je samo bacio pogled na spis i rekao mi je da me čeka već neko vreme i da je zbog toga i došao u Beograd i da ćemo se ponovo videti gde je zapisano. Shvatio sam tada, da kada nebični događaji počnu da se nižu, čudima nikad kraja. Ostatak znaš. Pročitala si sinoć.“

 (sledi nastavak)

• Januar 2015 [1]
• Decembar 2011 [3]
• Novembar 2011 [1]
• Oktobar 2011 [1]
• Septembar 2011 [1]

• Generalna [2] 
• Putovanje kući [1] 
• U prolazu [0] 
• malo poezije [0] 
• UNA [4] 
• Podela [0] 
• Povratak u budućnost [0] 

• Panta Rhei
• UNA, JEDAN ŽIVOT BLIŽA
• UNA ISPOD MARINE SENE
• UNA. OČI BOJE TAHAN HALVE
• UNA
• U BLOGOGRADU
• .

• gasstrocity