„Zašto ste me juče oslovili sa Maro?“ upita Una.
„ Zato što su Mara i Grejs i Una i još mnogo njih, jedna duša kroz vekove. Čudno je da tvoja duša nikad nije uzela muški oblik. Po tome si ti specifična. Jedna i jedina. Josif je Marko. Sudbina vam je da se susretnete i uvek pod neobičnim okolnostima. Na žalost, na kratko. Tek u sledećem životu ćete ostati udruženi do smrti.“ odgovori Šejh.
„Da li to znači da...?“ Josif nije uspeo da završi pitanje, jer ga je šejh prekinuo odgovorom.
„Da, To znači, Josife, da se ovde rastajemo. Došla je do mene reč, da je Kosovo opet opasno mesto za Srbe. Arsenije IV Jovanović već organizuje ponovnu seobu Srblja. Srblje se sprema da napusti Prištinu, Prizren, Peć, Dečane, čak i Tetovo i Skoplje. Moraćeš nazad. Una je bezbedna sa mnom. Ti nisi. A, ni ja ne idem sa njom do kraja. Vodim je do Armatola i tamo je ostavljam.“
„Meni ništa nije jasno?“ zavapi Una, osećajući srce kako kuca u grlu i hoće na usta da izađe.
„Meni je jasno, Una“, smireno reče Josif, iako mu je bol razdirao utrobu, „ Ti i ja se više nećemo videti. Bar ne u ovom životu. Ali, živeću u miru, jer znam da ću te sresti ponovo, znam da si mi sada jedan život bliža.“
Josif je izvadio svitke iz nedara i predao ih Šejhu. Zagrlio je Unu tako jako, da je nanosio fizički bol i sebi i njoj. Potom je poljubio u čelo i pustio. Znao je da mora. Znao je da u životu čovek ne samo da ne može sve razumeti, već i ne mora sve razumeti. Izvadio je nož koji je stajao zadenut za pojas i zario u Marinu Senu. Odlomi nožem dva malena parčeta trošne crvenkaste stene i jedno dade Uni, a jedno parče stavi u nedra. Tu se rastadoše.
Šejh i Una siđoše u selo. Šejh je u staji jednog seljaka ostavio konja kojeg je poveo za Unu. Una odavno nije bila u blizini ovako lepog konja. Uzela ga je za uzde bez straha, a konj je uznemireno rzajući krenuo korak nazad i poče desnom kopitom ritmično udarati o tlo. Još kao mala naučila je da jaše i zavolela je te divne plemenite životinje i od tada su konji postali njena velika ljubav. A ovaj vranac, čija se svilenkasta dlaka presijavala na sunčevoj svetlosti delovao je velelepno.Lagano mu se približila i počela je nežno da mu šapuće. Konj je spokojno slušao Unin šapat. Una je onda prislonila svoju glavu uz glavu konja. Konj je ostao nepomičan.Una je znala da je konj spreman za nju. Da je veza uspostavljena.
Šejh je zadivljeno posmatrao svaki Unin pokret i slušajući je kako se nežno obraća konju i videvši kako se sa konjem povezuje, Šejhu konačno bi jasno zašto jedna žena, zašto ona i naglas je konstatovao: „ Vidim da si veoma obdarena. Bićeš ti dobar murid, Una.“
Una ga je samo ćutke pogledala. Nije razumela šta znači murid, a nije je ni zanimalo, sada je mogla da misli samo o jednom o Josifu, o gubitku, o jednom nikad, o Josifovoj čudnoj pomirljivosti sa sudbinom koja joj nije davala mira, nesvesno je dotakla vrećicu sa srebrnjakom kojem je sada pravilo društvo parčence Marine Sene. Nije joj bilo do priče, iako je imala mnogo pitanja za šejha. Šejh je takođe ćutao shvatajući da nije trenutak da počne da je uči. „Kao i uvek trenutak će sam doći i ja ću ga prepoznati,“pomisli šejh i uzjaha konja. Una učini isto. Krenuše put Armatola.
(nastaviće se)
Una je danima jahala nekoliko dužina ispred šejha. Dovoljno udaljena da može da plače van domašaja njegovih očiju. Bilo je nešto u njoj što joj nikad nije dozvoljavalo da drugi vide njene suze. Suze su slabost. Ne seća se tačno kada je ugradila skrivanje suza u optičku varku koju je stvarala, ali se seća da je to oduvek izazivalo čuđenje okoline. Čak i kada je uginula Belka, divno beličasto pseto, njena jedina družbenica od kad su stigli u Beograd, ona nije pustila suzu. Majka joj je govorila, grleći je:“ Plači, dušo moja. Isplači se, biće ti lakše“ Ali, ona je samo stajala kamenog pogleda. Naravno, dok nisu svi digli ruke od pokušaja da je uteše i otišli svojim putem. Tek kad je ostala sama, plakala je. Pa čak i tada, sa oprezom da će joj suza biti uhvaćena na delu. Naučila je odlaže emocije za kasnije. A, sada, suočena sa činjenicom da više nikad neće videti Josifa, bila je neutešna. Nije mogla da čeka. Suze su same pronašle svoj put. Mogla je samo da pobegne.
Uveče bi se samo sklupčala kraj vatre, bez ijednog zalogaja hrane i zaspala bi bez sna. Šejh je sve ćutke posmatrao. Mogao je samo da čeka.
Peti dan Una ponovo učini isto. Podbola je konja odlučivši da jaše ispred šejha. Ali, ovog dana Una je počela da postavlja pitanja. Od tih pitanja duh joj postajao optimističniji. Um joj je ubrzano radio. Konačno se usprotivila. „Ma, ko je ovaj šejh?“, mislila je, „Šta on zna? Ne zna on ništa! Ko je on da odredi ko će koga sresti i ko se nikad neće sresti? U redu, jedno je sigurno. Ono sa Marinom Senom jeste bilo čudno, ali...Ma, kakve su to glupe priče o nekoj Grejs i nekom čarobnom broju dva i o dušama kroz vekove...
„Video sam sve to za vreme derviškog plesa“ , reče šejh prepoznavši svoj trenutak i prekidajući i Unine misli i petodnevnu tišinu.
Una je nastavila da jaše kao da se ništa nije dogodilo, nastavljajući da vodi bitku unutar sebe: „Sad čita i misli. Bolje da sam one noći ostala u krevetu. Šta mi je trebalo da krenem u nepoznato? To je bila najveća glupost koju sam ikad načinila.“
Šejh joj ponovo prekinu misao dovikujući joj:“ To je bio najbolji potez koji si povukla u životu. Da nisi, ne bi srela Josifa. Odložila bi time vaš susret za sledeći život, a vaše večno pripajanje za dva života. Poslušala si instikt. Onaj glas u sebi. Ljudi su odavno prestali da slušaju taj glas. Retki su oni koji prate svoju sudbinu. Radije će da skrenu sa puta i da ogrnu sigurnost kao toplo ćebe. A šta je sigurnost? Tanjir tople čorbe? Majčin zagrljaj? Sve je to privid. Sve to može nestati u trenu. To nije život. To je privid života. Čovek ne treba nikad da se odrekne svoje prave prirode“, i onda utihnu i nastavi da priča više za sebe,“Mada, drugi uvek očekuju od nas da se odreknemo naše prave prirode i da živimo život koji oni očekuju i žele za nas.“
Una je naglim trzajem uzdi zaustavila konja.
„Nisam dorasla ovom zadatku“, zajeca Una. I sad je bilo gotovo, suze su navirale, dok je obuzimala malodušnost.
„De, de, Una. De, de...Nemoj plakati. I ja sam mislio da nisam dorastao zadatku kad sam za vreme derviškog plesa shvatio da imam zadatak da tebe podučim Kultu Vatre. A, pogledaj mene, nekoliko života sam stariji od tebe, a opet sam sam se uplašio. Da sufi obučava jednu ženu? To istorija nije upamtila! Da ne kažem, da su derviši ubijani i za manje stvari. Ali, nije na meni da preispitujem ono što mi je određeno. Da nisam dorastao svom zadatku, ne bih ga ni dobio. To važi i za tebe.“ Šejh je ponovo govorio onim glasom kojim vešto utiče na sagovornika.
Una se trenutno umirila.
„A, šta je to derviški ples? Hoćeš li me naučiti da plešem? I šta je to Sufi? Derviš? Šejh?“, u Uni se budila znatiželja.
„ Sufije imaju samo jednog gospodara i troše svoj život na to da ga upoznaju i kad ga upoznaju promenjeni su zauvek. Sufije zato ne mare za materijalno, jer su spoznali veličinu i značaj nematerijalnog. Šejh je sufija koji osim zdrave i čiste pameti, čistog srca, čiste savesti, mora imati i čistu krv. Čista krv znači da mu je pleme iz kojeg potiče čisto. Ne sme biti kopiladi u tom plemenu, kojima se ne zna porekla. Kome se ne zna porekla i prošlosti, ne zna se ni budućnosti. Šejhovi čuvaju tajne i predaju je dalje. Nije na čoveku da odluči kome će se tajna predati. Nije na šejhu. Šejh je običan čovek. To gospodar odlučuje. Derviši moraju poštovati šejhove, ali to poštovanje nekad pređe u divljenje, a neretko u obožavanje. Onda šejh mora skrenuti pažnju sa sebe. Tako sam ja odlučio putovati u osami i predstavljati se kao derviš, dok ne stigne moj učenik. Pravila su da jedna osoba može imati samo jednog šejha. Nemoj se zato prevariti i poželeti da pratiš drugog šejha. Stići će te strašna kazna. Una, dobio sam neobičan zadatak. Nešto što se nije desilo u istoriji poznatoj čoveku. Dobio sam zadatak da svoja učenja predam jednoj ženi. Žena nije do sada nikada imala u rukama Tajnu Vatre. I nije svetu milo da se to dogodi. Svet ne prašta znanje jedne žene. A, ti si ta žena, Una. Još uvek si devojka, ali uskoro te očekuju iskušenja ravna velikim vojskovođama i putopiscima. Moraš na konačno putovanje otići potpuno pripremljena“, ovim rečima šejh otpoče svoj zadatak.
Una je upijala svaku reč koju je šejh govorio. Šejh je primetivši Uninu zainteresovanost sa radošću nastavio:„Sećaš li se one noći kada si odlučila da napustiš roditeljski zagrljaj i sigurnost koju ti on pruža. Napolju je sevalo. A srce ti je zaigralo. Ta vatra kojom grom seva i ta vatra koja ti srce izgara, to je ista vatra. Persijski mudraci, koji su se takođe nazivali derviši, su znali značenje i važnost te vatre i imali su zadatak da u svojim podzemnim hramovima održavaju vatru da stalno gori, doturajući iznova grančice sandalovine uz pomoć specijalnih klešta. Na održavanju vatre uvek rade dva sveštenika. Sa dvoje klešta za grančice i sa dva meha za raspirivanje vatre. Vatra se Una održava uz pomoć broja dva. Najjača vatra svih vatri je ona koja gori pred Ahura Mazdu. Ahura Mazdina vatra se traži u filozofskoj zemlji sopstvenosti. A to je sam čovek. Ahura Mazdinu božansku vatru raspiruju i održavaju uvek dva bića. Čovek i žena. A, čovek i žena jesu savršen broj dva. Savršena dvojnost. Postoje spisi o tome sačuvani iz Persopolisa i Suse, a i manje poznatih gradova Persije kao što su Ispahanu, Yezdu, Palmiri. Svaki čovek i žena su magijska bića, ali retki su oni koji su svesni svojih magijskih moći.
Simbol vatre je zmija. Zmije se ne treba plašiti, Una. Zmiji se treba radovati. U zmiji se vaskrsava i sjedinjuje sa Božanskim. Vatra te prihvata i vatru prihvataš. Čitavo učenje o vatri može se svrstati u tri reči. Humata, Hukhta, Huvarashta, što znači, Dobre misli, Dobre reči, Dobra dela. To su reči velikog Zaratustre. On je prvi zapisani filosof koji je šetao zemljom i začetnik prve vere koja poznaje samo jednog Boga. Ime tog boga jeste baš Ahura Mazda. Zaratustra je živeo u Persiji pre nešto manje od četiri hiljade godina. I prvi je spoznao važnost broja dva, tj. dualiteta. Dualitet postoji u samom kosmosu, kao i unutar svakog čoveka. Postoji dobro i postoji zlo. Neprestano se odigrava bitka između to dvoje. Zaratustra te uči čemu, Una?“
Una brzo odgovori:“Humata, Hukhta, Huvarshta.“
„Tako je!“, uskliknu šejh,“Nisam očekivao odgovor na persijskom. Ti si murid koji obećava!Nego, da nastavim. Postoji derviški ples. On oponaša kretanje planeta oko Sunca, prateći dah vatre. Uz pomoć njega se ulazi u trans i postaješ otporna na ujede otrovnica, a ako si napredan učenik možeš videti budućnosti i čitati tuđe misli. Usput ću da te naučim sakralnom derviškom plesu i ulasku u trans. Kao i kultu vatre i njegovim ritualima. Naravno na putu do Grčke učićeš i persijski jezik. To je jezik mog detinjstva. Što i moje prezime govori. A i moje ime. Prezime kazuje odakle čovek dolazi, a ime ko je čovek“
„A, ko si ti?“ upita Una.
„Una, reći ću ti ko si ti. Ti si murid. To znači učenik. Murid nikad ne postavlja pitanja šejhu i nikad ne preispituje šejhovo delo. To ti je prva lekcija. Odgovori dolaze sami. A sad Una na posao. Nemamo puno vremena.“ reče šejh i nastavi da je upućije u tajne vatre.
| « | Decembar 2011 | » | ||||
|---|---|---|---|---|---|---|
| Po | Ut | Sr | Če | Pe | Su | Ne |
| 1 | 2 | 3 | 4 | |||
| 5 | 6 | 7 | 8 | 9 | 10 | 11 |
| 12 | 13 | 14 | 15 | 16 | 17 | 18 |
| 19 | 20 | 21 | 22 | 23 | 24 | 25 |
| 26 | 27 | 28 | 29 | 30 | 31 | |
- Januar 2015 [1]
- Decembar 2011 [3]
- Novembar 2011 [1]
- Oktobar 2011 [1]
- Septembar 2011 [1]
