WELCOME TO DIDILAND

« U BLOGOGRADU | Main | UNA. OČI BOJE TAHAN HALVE »

UNA
2011/11/30,09:46

    

    Vera traži nešto za uzvrat.

     Nešto da joj daš.

     Da je nahraniš.

     Njena glad je tvoja glad.

     Može i parče pite, ako si je snovima mesila.

 

           Nekada davno  živela je jedna princeza. Na oko krhka, ali, znate već kako oko ume da prevari. Optičke varke su čudna rabota. Princeza je na svojoj marljivo radila. Započela je onog dana kad su je zauvek prognali iz njenog kraljevstva.

            Veoma rano, još kao devojčica, provodeći život u izgnanstvu počela je da uči lekcije života koje nisu namenjene princezama. Ali, sudbina je imala neke druge namere za ovo biće kraljevskog porekla. Sudbina joj je namenila puteve tragalaštva. A, putevi su joj bili trnoviti. Lutala je često sa roditeljima tražeći parče hleba, komad krova i trunku tople postelje. Na kraju nađoše utočište kod nekih daljih rođaka u Beogradu. Živeli su kod tih rođaka već pet godina i tu je princeza proslavila svoj šesnaesti rođendan. Ni Beograd nije bio odviše bezbedan za život u to vreme. Iako su roditelji pokušavali da je zaštite turobnog života,  princeza, pametna glavica, videla je strah u njihovim očima. Neizvesnost im je pravila duboke brazde ispod očiju koje princezi padaše veoma teško.

            Jedne noći, dok je pljuštalo napolju i dok je munja bila jedina svetlost koja tek na trenutke obasja deo grada u kojem je tada živela, ona odluči da ode. Da se iskrade ispod staklenog zvona u kojem su je držali. Nije imala neki poseban razlog da ode. Živela je skromno, ali u miru. Takođe, znala je da će njen odlazak doneti nesreću i bol njenim roditeljima. Ali, mučilo je nešto već dugo. Neki nemir posve nepoznatog porekla. Osetila ga je po prvi put  kad je šetajući sa majkom  na tezgi jednog uličnog prodavca ugledala malu maketu broda. U stomaku joj se nešto uskomešalo. Žmarci su počeli da joj struje kroz krv i da gamižu kroz čitavo telo. Mogla je da oseti kako se škakljivo penju uz kičmu do njenog tankog vrata. Ukipila se stojeći ispred makete, čekajući da se strujanje zaustavi.

          Omaleni prodavac,  brkati Turčin, kao i svaki iskusan trgovac opazio  je širenje princezinih zenica dok je posmatrala brod. Još njegov otac, pre nego što ga je poslao u Srbiju, podučio ga je o toj malenoj tajni zenica. Od tada on uvek ispod oka posmatra zenice kupaca i njegovo dosadašnje iskustvo ga je uverilo da je otac bio u pravu kad je rekao, da kad srce u čoveku zaigra i želja se probudi, zenica oka odaje taj tajni proces koji se u čoveku odigrava. Do sad ga igra zenica nikad nije prevarila. U svojoj glavi Turčin je već zadovoljno trljao ruke nadajući se dobroj prodaji i reši da preuzme inicijativu govoreći:

„To je mnogo lep brod. Maketa Galije. Sasvim slučajno sam naleteo na njega putujući „Putem Svile“, u jednoj dalekoj zemlji gde nikad ne bih rekao da ljudi znaju za brodove. Poprilično su zaostali.Žive u nekom svom svetu, poštujući običaje stare hiljadama godina. To su ustvari kao neka plemena koji imaju vođe koje zovu šamanima. Upoznao sam jednog. Taj šaman je bio u najmanju ruku čudak. Ustvari on mi je i dao ovaj brod...“, utom Turčin prekide priču zamišljeno se zagledavši u princezu, prisetivši se šta mu je stari šaman rekao kad je odbio da uzme novac za brod koji se Turčinu učinio kao predmet za odličnu zaradu. Šaman je odmahnuo rukom odbijajući novac, rekavši da kad se putnik broda bude pojavo, Turčin treba da izvadi srebrnjak i da ga putniku, a putnik će taj srebrnjak doneti šamanu. Turčinu je ovo zvučalo kao velika glupost i nije bio lud da odbije tako dobar posao. Međutim, taj brod je godinama ostao neprimećen. Držao ga je u radnji na istaknutom mestu, ali kao da je brod bio nevidljiv. Nikad ga niko nije upitao za cenu broda, ili makar da je zastao da se divi tom remek delu sitnih duboreza malene palube. Brod je samo skupljo prašinu. Čak je i on sam zaboravio na taj brod, iako je svaki dan provodio pored njega i ne zna šta mu bi da ga danas ponese na uličnu prodaju, kad je odavno već izgubio svaku nadu da će ga ikad prodati. I sada, posmatrajući princezu koja kao omađijana nije uspevala da skine pogled sa malenog broda, on zavuče svoje kratke debeljuškaste prste pod čalmu i izvadi srebrnjak.

                „Uzmi“ reče Turčin pružajući princezi srebrnjak.

                 Princezinu mati prepade iznenadni čin turčina, trgnu princezu pokušavajući da je odvuče od tezge.

                  „Molim vas, nemojte odlaziti. Molim vas, primite ovaj srebrnjak i meni će onda krenuti prodaja. Smatrajte to velikom uslugom za mene.“

                 Princezu je bilo teško odvući od tezge i dok je majka pokušavala da je pomeri od broda, Turčin je uspeo da princezi stavi srebrnjak u šaku i stežući njene prste u pesnicu i prošaputa joj:“ Dobro ga čuvaj i odnesi ga šamanu. Mislim da te šaman čeka.“

                Dok je posmatrao princezu i njenu majku kako zamiču iza ugla Turčin se čudio sam sebi i sopstvenom postupku pitajući se da li je moguće da srpska ženskadija može prevaliti taj put i videti jednog šamana. I dok se pitao da li je pogrešio i da li je srebrnjak stezala pogrešna šaka, misli mu prekide visok naočit mladi gospodin koji upita za cenu broda i dok se Turčin zbunjen događajima koji se nižu jedan za drugim premišljao koju cenu da odredi, momak izvadi pet zlatnika i upita da li je dovoljno. Turčin samo klimnu glavom, shvatajući da je srebrnjak, ipak,otišao u prave ruke i tog trenutka osetio je da je on deo nečeg mnogo većeg od njega samog, od ovog grada i svih ljudi u njemu. Shvatio je da putovao dalekim zemljama i susreo jednog šamana i doneo jedan brod, samo da bi na trenutak bio deo nečije sudbine. Tok dana osetio se mnogo bliži Alahu.

               Nemir više nikad nije napuštao princezino srce. Princeza je pokušavala da ga shvati i odgonetne. I dok je stezala malenu vrećicu koju je nosila oko vrata u kojoj je bio smešten srebrnjak, princeza je razmišljala o tome da je sada pravi trenutak za odlazak. Sada, dok lije letnja kiša koja je zajedno sa vetrom prikrivala zvuke koji se inaće noću bolje čuju. Morala je da otkrije poreklo ovog nemira i da ugasi ovu neznanu želju u sebi. Znala je da ako ostane u okrilju roditeljskog zagrljaja,  to nikad neće saznati. Neka vatra je izgarala u srcu princeze. Čula je zov. Zov njene prave prirode. Zov avanture. Sad, ili nikad.

             Princeza je veštim pokretima skliznula niz drvo trešnje koje je granama već dugo pokušavalo da uđe u njenu sobu. Potrčala je niz tešku tursku kaldrmu koja joj je parala već istrošene đonove i trčala je tako sve dok nije ostala bez daha. Zaustavila se tek kod neke lučke birtije i brzo mumlajući pročita : „Lučki Konak“. Ušla je unutra. Kroz maglu duvanskog dima i pod slabom svetlošću lojanica jedva je uspevala da razazna lica mračnih prilika koje su praznile vrčage vina i tiho se domunđavale međusobno. Niko je nije primećivao, a ona se provlačila među stolovima poput duha. Zastala je čuvši kako glas dubok i strašan kao mračna provalija izgovara rečenicu: „Odlazimo pre zore. Moramo isploviti pre nego što dođu po nas. Spisi su kod mene“  Kao potvrdu, izvuče odnekud iz unutrašnjosti kaputa malene svitke tankog papira. Čovek je bio naočit. Mrkog pogleda ispod podebelih veđa koje su štrčale prkosno nasuprot mlečne puti kao da Sunca nikad nije video i taj kontrast se primećivao čak i pod treperavim tihim svetlom. Trojica gospodina koja su sedela za istim stolom, pogledaše se i potvrdno klimnuše glavom. Ustadoše svi i krenuše ka vratima konaka. Usput baciše pregršt srebrnih novčića na nekakav tanjir koji držaše jedan  dečak kod izlaza. Jedan novčić se odbi i pade na pod. Princeza primetivši saže se i pokupi ga i krene za gospodom, rešena da ih prati i krišom isplovi sa njima.

             Znala je da se nalazi u luci Beograda. Čula je priče o najvećoj luci beogradskog pašaluka, ali nikad nije bila ovde. Njeni roditelji su luku smatrali opasnim mestom, mada je čula kako otac šapatom prenosi majci vesti iz njihovog kraljevstva, koje je čuo od lučkih radnika i znala je da on često ovamo zalazi. „ Ne može biti toliko opasno, ako je otac posećivao luku“, mislila je princeza dok je pratila misterioznu gospodu. Nije morala biti odveć tiha jer je kiša još uvek padala, a zaglušujuće grmljavine su maskirale njeno spoticanje po neoznatom terenu.

               Ljudi koje je princeza pratila zastadoše odjedared i počeše se okretati oko sebe. Princeza se brzo zavukla u jednu rupu u zidu kamenog pristaništa. Kad su ljudi ustanovili da je sigurno i da ih niko ne prati, krenuše preko drvenog mostića u jednu poprilično oronulu fustu koja je zapravo napravljena da bude galija u malom, samo lakša i daleko brža od galije. Princeza kad je procenila da je sigurno, pope se na fustu i shvativši da je paluba broda plitka i da se nema gde sakriti počela je da se osbeshrabruje i da se premišlja. „Možda je bolje da se vratim kući dok još niko nije primetio da me nema“, mislila je. U tom ču glasove koji se približavaju iz potpalublja i brzo se sakri iza jedinog sanduka koji se nalazio na palubi. „Teško da će dugo ostati neprimećena, ali do jutra biću već daleko i za nju će tada početi već novi život“, razmišljala je princeza dok je doboš od njenog srca bubnjao u njenim ušima.

              „Da li krećemo odmah ?“ zapita čovek koji je razvijao jedra.

              „Ne znam, šta misliš da li su se ukrcali svi putnici?“ odgovara pitanjem čevek koji je nosio misteriozne svitke.

              „Ako sam dobro osmatrao, rekao bih da jesu.“

              „Onda, kad je sve kao što je zapisano, vreme je da krenemo. Vetar je dobar, odmaći ćemo daleko, ako ovako nastavi da duva. Kreći. Ja ću biti u potpalublju. Poslaću ti pomagače.“

               Sklupčana iza drvenog  sanduka princeza je tek sada kad se konačno umirila osetila drhtavicu pod mokrom odećom. Letnja noć nije bila odveć hladna, ali strah i voda koja se slivala niz nju polako su terali toplotu iz malenog tela. Bila je blizu da zaspi, kad je neko povuče za ruku i izvuče iz bednog skrovišta.

               „Imamo uljeza !“, razleže se gromki glas kroz noć, dok je snažna ručerda vukla princezu na sredinu palube fuste koja se njihala na vetru.Okupiše se brzo oko princeze. Čovek koji je čvrsto stezao princezinu ruku obrati se čoveku koji je nosio misteriozne svitke: „Josife, šta nam je činiti sa malom?“ Josif je svojom bledom šakom uhvatio princezinu bradu i jako je stisnuo okrećući njenu glavu na jednu, pa na drugu stranu, kao da želi u nešto da se uveri. Na kraju progovori onim dubokim i mračnim glasom:

          „Kako ti je ime?“

          „Una“, izli se iz princeze jedino sećanje na njeno kraljevstvo. Sećanje na ime  reke koja je proticala nedaleko od dvorca. Bilo je to jedino što je ponela sa sobom .To sećanje. To ime. Bila je to najbolja zamena za njeno pravo ime.

           „Una, šta radiš na ovom brodu? Ti si uljez. Znaš li šta se radi sa uljezima?“, upita je Josif.

           „Ne znam“, odgovori princeza.

           „Mogao bih te prodati u roblje. Mogao bih te ubiti sad na ovom brodu i da nikom za to ne odgovaram. Mogao bih te baciti u reku te plivaj“ , i tu je zastao videvši kako strah narasta u očima tog devojčeta. Zatim nastavi :“Znaš li kuda si krenula?“

           „Ne znam. Samo sam osetila nešto. Nešto kao poziv.Htela sam da otkrijem šta me to zove, ili ko, ali jedino što sam shvatila je da je neizvesnost zaista strašna. Molim vas, nemojte me ubiti. Služiću vas. Radiću i najteže poslove. Molim vas.“, zajecala je princeza.

           „Zašto je neizvesnost strašna...“ ponavljao je omađiano Josif, a onda je mirno konstatovao, „Da, to je ona. Nema sumnje. Ostaje da proverimo još jedno.“ Pri tom je uzeo njenu desnu ruku i silom otvorio malenu pesnicu iz koje zasija srebrnjak koji je princeza pokupila sa poda konaka u luci. Josif samo potvrdno klimnu glavom, vrati malu šaku u prvobitni položaj i izdade komandu:“ Odvedite je dole i odmah joj isetovirajte krst između obrva. Ubrzo stižemo do Trajanove table, znate šta nas tamo čeka.“

            Josif je unezvereno šetao po fusti slušajući bolne jauke devojčeta u potpalublju. Boleo ga je Unin bol, ali znao je da se to mora učiniti. Jedini način da je dovede do cilja je da Osmanlije misle da je ona neka nebitna Cincarka. Nikad mu nije bilo jasno zašto Osmanlije zaziru od tetoviranog krsta na čelu  samo kod Cincara i sada je bio zahvalan na toj činjenici. Divio se oduvek načinu na koji su Cincari doskočili davanju danka u krvi. A i lakše će proći preko planina u Grčkoj čije drumove već dugo neprikosnoveno čuvaju opasni Armatoli, koji su takođe Cincari.

(aj, nastaviće se) :)

ps. Serija priča koje su razgalile blog

Komentari

Comment Icon

Skidam kapu pred ovom bajkom. Čekam nastavak. Naravno, ovo je bajka o Unajedinoj.

Posted by: sanjarenja56 at 2011/06/21, 19:13
Comment Icon

Naravno, sanjarenja...Unajedina.
Trudiću se da bude više od bajke.
Hvala na komplimentu :)

Posted by: didiland at 2011/06/21, 19:26
Comment Icon

Prelepo Didi.Svaka čast!

Posted by: biljana at 2011/06/21, 19:39
Comment Icon

Biljana, najlepše hvala. :)

Posted by: didiland at 2011/06/21, 19:44
Comment Icon

Jedva cekam nastavak!

Posted by: spinner at 2011/06/21, 20:00
Comment Icon

Spinner, nastavak je već napisan...:) i ja jedva čekam da ga objavim. :)

Posted by: didiland at 2011/06/21, 20:02
Comment Icon

Didi znas li ti da mi je danas jako tezak dan...da ti ne pricam...u stvari tebi i ne trebam da pricam jer sada sam uverena da me zaista osetis.
Placem Didi...toliko si me dirnula ovom pricom,i to bas u ovom trenutku,da sam ostala razoruzana.
Niko nikada nije ucinio toliko nesto lepo i nezno za mene,da ti ne pricam kako sam iznenadjena,raznezena...
Koje si ti bice Didi,sa koje planete kad toliko poznajes neciju dusu,necije misli,neciji zivot...
Zaista verujem da nisi stvarna.
Ti si ja u buducnosti kakva cu biti pa samo imas secanje na ranije dane svog zivota.
Obasjala si me suncem i mesecom Didi mi dodji mi iz kraljevstva Didiland.
Cekam da vidim kakva ce mi subina biti,posto sam odavno vec podigla jedra i cekam neki povoljan vetar da me nekud odnese,prepustila se moru i pucini...

Ti si jedno dobro i drago bice,beskrajno sam srecna sto sam te susrela.
Ljubim te i grlim te lujko jedna.
Meseceva reko.
Zelena kornjaco.

Posted by: unajedina at 2011/06/21, 20:13
Comment Icon

Ovakav mi je dan danas bio:

"Jutro sa zlim buđenjem, u sam osvit dana. Od nesanice i,još više, od snova u malobrojnim časovima spavanja, ovo je jutro otrovano i u njemu nema mesta ni za misao ni za posao, ni za odmor ni za razonodu...Sta bi me moglo spasti, podići, vratiti sebi i izvesti iz ovog zlo jutra? Možda iznenadni dolazak dobrog čoveka i njegova reč, ili samo osmejak. Ali njega nema da dođe. Nema ničeg.
Najbolje bi bilo da ni nas nema. Tako kaže ovo jutro.
Ne. Ništa mi ne treba i nikog ne očekujem. Kao uvek u ovakvim trenucima, oslanjam se sam na sebe i tako se održavam na površini. Živim uporedo sa svojim bolovima. Čekam, čekam i, više nego napola mrtav, verujem da ću izdržati, da će i ovo proći, a ja ostati. Trpeti, živeti, i nadživeti — to znači pobediti samog sebe i svet oko sebe."

A onda je dosla Didi...moje sunce i moj mesec.

Neka te Bog cuva drago dobro bice.

Posted by: unajedina at 2011/06/21, 20:20
Comment Icon

Una, baš nisam imala nameru da se naježim :)

Ne možeš ni da zamisliš kako uzbudljiva sudbina te čeka :)

Čak i kad si sama, ti nisi sama.

Vera traži nešto zauzvrat...

Posted by: didiland at 2011/06/21, 20:21
Comment Icon

Tezak dan, izgleda za mnoge. Ma koliko da sam "daleko", navratim ponekad. Samo navratim, procitam i ocutim. Sigurna sam da znate da sam tu.

Ovo nisam mogla ocutati. Pozdrav za moje devojke.

Predivno!!! :)))

Posted by: Roksana at 2011/06/21, 20:30
Comment Icon

Roksana, koliko god da si "daleko", osećam da, ako zažmurim i ispružim ruku, mogu da te dodirnem. :)

Posted by: didiland at 2011/06/21, 20:35
Comment Icon

Ti si moja Vera Didi...
Moje zene lavice sa bloga koje mi daju snagu i koje puno volim.

Posted by: unajedina at 2011/06/21, 20:55
Comment Icon

didi:)
ljubavi,pa ti si stvarno jedna
jedina,jedinstvena zena za sve
moja,didi-carica!
grlim te i ljubim!!!...:)

Posted by: izabella at 2011/06/21, 21:18
Comment Icon

Didi svaka cast , nasa una my friend, koja nonstop kuka da je los pisac i da treba da izdam knjigu, je veeeeeliki covek, ona to zasluzuje, hvala ti u ime svih nas sto si ovako lepo delo ucinila, sa svum se slazem, my friend didi i una obozavam vas. poz

Posted by: gasstrocity at 2011/06/21, 21:44
Comment Icon

Una, bez teksta sam.

Posted by: didiland at 2011/06/21, 22:26
Comment Icon

Izabella, grlim i ljubim i ja tebe. :)

Nahvali me toliko, da mi nos para oblake ;) Thanks

Posted by: didiland at 2011/06/21, 22:27
Comment Icon

Gasstro, Una je voljena.
:)

Posted by: didiland at 2011/06/21, 22:28
Comment Icon

lep tekst o uni i brodu u boci cekamo nastavak

Posted by: stalker at 2011/06/21, 23:28
Comment Icon

Uh Didi, mene si pomerila a ne Unu. Ponekad navratim da vidim sta radite i nista ne vidoh u poslednje vreme, sve mi nekako mrsavo, ali otkada znam za ovo mesto, ja nista lepse nisam procitao. Pored toga, sto je puno tvoje toplotr prema sada mogu reci nasoj Uni, ono je tako lepo napisano da sam se ja najezio, id u ocin!

Posted by: marcoantonie at 2011/06/21, 23:41
Comment Icon

Hvala, stalker. Zapravo brod nije u boci :)

Posted by: didiland at 2011/06/21, 23:51
Comment Icon

Marco, hvala na, zaista, divnim komplimentima. :)

Posted by: didiland at 2011/06/21, 23:52
Comment Icon

Dobri dragi ljudi koji mi znace...hvala beskrajno.Moji svici u ovom virtuelnom svetu koji me obasjavaju.

Posted by: unajedina at 2011/06/22, 09:07
Comment Icon

Ja te necu hvaliti.
Koliko vredis, znas i sama:)
Ja cu samo reci da citam i jedva cekam nastavak.

Posted by: casper at 2011/06/22, 09:21
Comment Icon

Casper, tu si...
I ja se radujem nastavku :)

Posted by: didiland at 2011/06/22, 09:52
Comment Icon

draga Didi,
od silne zabune na blogu, tek sad sam shvatila d apises nesto predivno.
Hvala Bogu, nikad nije kasno.
Pocela sam da citam, odusevljena sam.
Sutra cu da nastavim, vec je kasno.
Ali eto, da znas da si mi skrenula paznju i zainteresovala me.
A tesko je to sa mnom :))
Ljubim te!

Posted by: behappy at 2011/06/25, 00:57
Comment Icon

Beehappy, drago biće...

Srećna sam što ti se dopada !

Posted by: didiland at 2011/06/27, 00:32
Comment Icon

Konacno vracas postove.
Grlim te zeno draga:)

Posted by: casper at 2011/11/30, 10:08
Comment Icon

I ja tebe Casper, jako !!!

Posted by: didiland at 2011/11/30, 10:10
Comment Icon

Nije lako biti princeza, još teže želeti nešto nedokučivo. Za svoja lutanja moramo se izvući ispod staklenog zvona, i zakoračiti u svet. Ko zna šta nam donosi, možda novo ropstvo, a možda samo prolaz do drugog zvona...

Posted by: anam at 2011/11/30, 10:36
Comment Icon

Anam, može biti i tako :)

Zato, vera traži nešto za uzvrat...
Da se pokreneš,
pomeriš,
promeniš... :)

Posted by: didiland at 2011/11/30, 10:40
Comment Icon

nadam se da necemo dugo cekati nastavak:)

odlicna bajka, didilend!

Posted by: persefona at 2011/11/30, 10:47
Comment Icon

Hvala najlepše, Persefona.

Posted by: didiland at 2011/11/30, 10:48
Comment Icon

Onog trenutka kad staneš... nestaješ;))

Posted by: anam at 2011/11/30, 10:57
Comment Icon

Didi moja, nisam volela sto si pisala i brisala.Toliko puta sam imala zelju ponovo da te citam ,unazad,ali to nije bilo moguce. Vrati pricice. Vrati i one koje ne volis.Pogotovu njih.
Neka tako napisane, posvecene stvarima koje su te mucile, stoje kao vracka...da teras takve dogadjaje od sebe...
i od nas.
Nemoj nam uskratiti da gledamo svet tvojim ocima...
:-))))

Posted by: annasa2n at 2011/11/30, 11:01
Comment Icon

Uf, Anna, uf .

Posted by: didiland at 2011/11/30, 11:03
Comment Icon

Divna prica Didi

Posted by: zvezdatvoja at 2011/11/30, 12:16
Comment Icon

Divna prica didi, cekam nastavak, i drago mi je da si nekom obasjala dan! :)

Posted by: muckos at 2011/11/30, 12:20
Comment Icon

Muckos, zvezdatvoja, hvala :)
Odoh na posao, čitamo se večeras.

Posted by: didiland at 2011/11/30, 12:34
Comment Icon

Nemam riječi! Kako si dobro ovo napisala! Svaki komentar je suvišan...

Posted by: dalia at 2011/11/30, 14:05
Comment Icon

Dalia, hvala najlepše :)

Posted by: didiland at 2011/11/30, 23:11
Dodaj komentar





Zapamti me

 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu