WELCOME TO DIDILAND

Otvoreno pismo facebook-u
2015/03/18,15:32
Pismo Facebook-u (povodom ukidanja mog FB profila po drugi put ) 
 
Živim u državi  Srbiji, gde su ugrožena ljudska prava na svim nivoima. Ako ne verujete meni i mom ličnom osećaju da nisam bezbedna, pročitajte izveštaj srpskog Ombudsmana.
Dok Holivud pravi filmove o teoriji zavere, mi živimo istu 24/7. Ne znam dokle ćemo izdržati. Ovde važi čuveno pravilo džungle. Udri, ili beži. Ko može da pobegne, pobegao je, ili upravo pakuje kofere. Mi koji ne možemo smo prinuđeni da se branimo. Da se borimo. Svakodnevno u gardu visoko dignutih pesnica.
 
Živim u državi gde je FB verovatno prevazišao očekivanja koja ste imali kada ste ga stvarali. FB je u Srbiji preuzeo na sebe društvenu ulogu i uticaj, koji su do prošlogodišnjih katastrofalnih poplava, imali mediji. Tada su mediji lažnim informacijama i spinovanjem pokušali da prikriju odgovornost vlasti za izgubljene živote, za multimilionsku štetu i za bespotrebnu višednevnu patnju  70 000  građana Obrenovca. Ja sam jedna od njih. Ljudi se vise ne informišu putem televizije i štampe, već preko društvenih mreža. Čak se i novine informišu preko FB. Imala sam prilike da  sopstvene statuse i fotografije koje sam  objavljivala na svom zidu  vidim u novinama “Srbijadanas” i u “Blicu”. Naravno, bez potpisa autora. FB je postao laguna slobodnog izražavanja i slobodnog protoka informacija i ta laguna je sada opasnost za vlast.
 
Elem, sadašnja vlada je izgubila glavnu polugu manipulacije, jer mediji nemaju moć koju su imali. Sada tu moć imaju društvene mreže. Isto tako, vladajuća stranka ima mnogoljudnu plaćeničku vojsku botova i za njih nije ništa posebno da angažuju sto vojnika da prijavljuju profile ljudi koji se poput mene ne plaše da kažu šta misle i šta osećaju. Iako ovde hapse zbog FB statusa.
 
Vratite mi profil. Da mogu da nastavim borbu za istinu i pravdu.
Danijela Rafailović ( Didi Land ) 

Panta Rhei
2015/01/26,19:10


   Život je ponekad užasavajuće nepredvidiv. Kažem užasavajuće, jer očas posla izmeni savršenu scenografiju u cirkusku šatru, negde u dubini šatre postavi bombu sa tajmerom koji otkucava tako glasno da smeta da razmišljaš, na putu ka izlazu postavi vatrene obruče i velikodušno ti dodeli ulogu akrobate na trapezu. A, ti se ljuljaj, bato! Niko te ne pita, umeš li? Ne pitaš, čak, ni ti sam sebe. Nema vremena za pitanja i traženje odgovora. Tajmer otkucava i ima vremena samo za delovanje.
 
   Iznenađujuće je, kojom brzinom se pretvoriš u cirkuskog artistu. Kad te život nesmotreno jako pritisne  kao da si tuba paste za zube, iz tebe naprosto prsnu sve neophodne veštine primerene situaciji. Akrobata si! Nisi ni znao. Niti verovao da je moguće. I onda kažu život je čudo. Čovek je čudo!
 
   Dokopaš se izlaza. Uštineš se, ne sanjaš . Pipaš se,živ si ! Olakšanje i osmeh na licu, ali nema ovacija, nikog da ti udeli jedno “svaka čast”, da te potapše po ramenu, pobedniče.  Niko nije čak ni primetio. Iz obilja sopstvene individualnosti uskočio si u situaciju u kojoj si samo ime, prezime i broj. Tek si jedan u ogromnoj gomili cirkuskih akrobata.
 
   Izašao si možda iz šatre, ali nisi iz cirkusa. Naprotiv, to je sada tvoj novi dom na točkovima, hteo ti, ili ne. Ah, ništa kao čari i jadi nomadskog života cirkuskog karavana, koji se na putu kući vrti u začaranom krugu. Ne postoje više minuti. Vreme se meri  pređenim kilometrima, beskrajnim redovima, poprekim pogledima, tuđom milostinjom,  brojem
promenjenih kreveta  i  propuštenim obrocima. Uspeh je zadržati osmeh i ostati normalan.
 
   Kad cirkus konačno ode iz tvog malog grada, već si debelo umoran. Nemaš snage  ni da se okreneš i ispratiš ga pogledom i eventualno u znak pozdrava pokažeš srednji prst. Okreneš se oko sebe, ali ništa ne prepoznaješ. Panta rhei. Sve prolazi, sve se menje i  jebeno ne možeš dva puta da se okupaš u istoj reci. Tvoj grad nije ono što je bio. Tvoj dom nije ono što je bio. Niti će biti. To je sada istorijski spomenik nepredvidivosti života. Monumentalan. Mislim, ko još želi da živi u spomeniku? Večitom podsetniku.
 
   Izgleda, da ćeš morati ti, pobedniče.
UNA, JEDAN ŽIVOT BLIŽA
2011/12/06,17:36

                  

                   

                   „Zašto ste me juče oslovili sa  Maro?“ upita Una.

                   „ Zato što su Mara i Grejs i Una i još mnogo njih, jedna duša kroz vekove. Čudno je da tvoja duša nikad nije uzela muški oblik. Po tome si ti specifična. Jedna i jedina. Josif je Marko. Sudbina vam je da se susretnete i uvek pod neobičnim okolnostima. Na žalost, na kratko. Tek u sledećem životu ćete ostati udruženi do smrti.“ odgovori Šejh.

                   „Da li to znači da...?“ Josif nije uspeo da završi pitanje, jer ga je šejh prekinuo odgovorom.

                   „Da, To znači, Josife, da se ovde rastajemo. Došla je do mene reč, da je Kosovo opet opasno mesto za Srbe. Arsenije IV Jovanović već organizuje ponovnu seobu Srblja. Srblje se sprema da napusti Prištinu, Prizren, Peć, Dečane, čak i Tetovo i Skoplje. Moraćeš nazad. Una je bezbedna sa mnom. Ti nisi. A, ni ja ne idem sa njom do kraja. Vodim je do Armatola i tamo je ostavljam.“

                    „Meni ništa nije jasno?“ zavapi Una, osećajući srce kako kuca u grlu i hoće na usta da izađe.

                    „Meni je jasno, Una“, smireno reče Josif, iako mu je bol razdirao utrobu, „ Ti i ja se više nećemo videti. Bar ne u ovom životu. Ali, živeću u miru, jer znam da ću te sresti ponovo, znam da si mi sada jedan život bliža.“

                   Josif je izvadio svitke iz nedara i predao ih Šejhu. Zagrlio je Unu tako jako, da je nanosio fizički bol i sebi i njoj. Potom je poljubio u čelo i pustio. Znao je da mora. Znao je da u životu čovek ne samo da ne može sve razumeti, već i ne mora sve razumeti. Izvadio je nož koji je stajao zadenut za  pojas i zario u Marinu Senu. Odlomi nožem dva malena parčeta trošne crvenkaste stene i jedno dade Uni, a jedno parče  stavi  u nedra. Tu se rastadoše.

                   Šejh i Una siđoše u selo. Šejh je u staji jednog seljaka ostavio konja kojeg je poveo za Unu. Una odavno nije bila u blizini ovako lepog konja. Uzela ga je za uzde bez straha, a konj je uznemireno rzajući krenuo korak nazad i poče desnom kopitom ritmično udarati o tlo. Još kao mala naučila je da jaše i zavolela je te divne plemenite životinje i od tada su konji postali njena velika ljubav. A ovaj vranac, čija se svilenkasta dlaka presijavala na sunčevoj svetlosti delovao je velelepno.Lagano mu se približila  i počela je nežno da mu šapuće. Konj je spokojno slušao Unin šapat. Una je onda prislonila svoju glavu uz glavu konja. Konj je ostao nepomičan.Una je znala da je konj spreman za nju. Da je veza uspostavljena.

                    Šejh je zadivljeno posmatrao svaki Unin pokret i slušajući je kako se nežno obraća konju i videvši kako se sa konjem povezuje, Šejhu konačno bi jasno zašto jedna žena, zašto ona i naglas je konstatovao: „ Vidim da si veoma obdarena. Bićeš ti dobar murid, Una.“

                     Una ga je samo ćutke  pogledala. Nije razumela šta znači murid, a nije je ni zanimalo, sada je mogla da misli samo o jednom o Josifu, o gubitku, o jednom nikad, o Josifovoj čudnoj pomirljivosti sa sudbinom koja joj nije davala mira, nesvesno je dotakla vrećicu sa srebrnjakom kojem je sada pravilo društvo parčence Marine Sene. Nije joj bilo do priče, iako je imala mnogo pitanja za šejha. Šejh je takođe ćutao shvatajući da nije trenutak da počne da je uči. „Kao i uvek trenutak će sam doći i ja ću ga prepoznati,“pomisli šejh i uzjaha konja. Una učini isto. Krenuše put Armatola.

(nastaviće se)

UNA POSTAJE MURID
2011/06/27,19:59

Una je danima jahala nekoliko dužina ispred šejha. Dovoljno udaljena da može da plače van domašaja njegovih očiju. Bilo je nešto u njoj što joj nikad nije dozvoljavalo da drugi vide njene suze. Suze su slabost. Ne seća se tačno kada je ugradila skrivanje suza u optičku varku koju je stvarala, ali se seća da je to oduvek izazivalo čuđenje okoline. Čak i kada je uginula Belka, divno beličasto pseto, njena jedina družbenica od kad su stigli u Beograd, ona nije pustila suzu. Majka joj je govorila, grleći je:“ Plači, dušo moja. Isplači se, biće ti lakše“ Ali, ona je samo stajala kamenog pogleda. Naravno, dok nisu svi digli ruke od pokušaja da je uteše i otišli svojim putem. Tek kad je ostala sama, plakala je. Pa čak i tada, sa oprezom da će joj suza biti uhvaćena na delu. Naučila je odlaže emocije za kasnije. A, sada, suočena sa činjenicom da više nikad neće videti Josifa, bila je neutešna. Nije mogla da čeka. Suze su same pronašle svoj put. Mogla je samo da pobegne.

       Uveče bi se samo sklupčala kraj vatre, bez ijednog zalogaja hrane i zaspala bi bez sna. Šejh je sve ćutke  posmatrao. Mogao je samo da čeka.

       Peti dan Una ponovo učini isto. Podbola je konja odlučivši da jaše ispred šejha. Ali, ovog dana Una je počela da postavlja pitanja. Od tih pitanja duh joj postajao optimističniji. Um joj je ubrzano radio. Konačno se usprotivila. „Ma, ko je ovaj šejh?“, mislila je, „Šta on zna? Ne zna on ništa! Ko je on da odredi ko će koga sresti i ko se nikad neće sresti? U redu, jedno je sigurno. Ono sa Marinom Senom jeste bilo čudno, ali...Ma, kakve su to glupe priče o nekoj Grejs i nekom čarobnom broju dva i o dušama kroz vekove...

       „Video sam sve to za vreme derviškog plesa“ , reče šejh prepoznavši svoj trenutak i prekidajući i Unine misli i petodnevnu tišinu.

                       

        Una je nastavila da jaše kao da se ništa nije dogodilo, nastavljajući da vodi bitku unutar sebe: „Sad čita i misli. Bolje da sam one noći ostala u krevetu. Šta mi je trebalo da krenem u nepoznato? To je bila najveća glupost koju sam ikad načinila.“

                      

        Šejh joj ponovo prekinu misao dovikujući joj:“ To je bio najbolji potez koji si povukla u životu. Da nisi, ne bi srela Josifa. Odložila bi time vaš susret za sledeći život, a vaše večno pripajanje za dva života. Poslušala si instikt. Onaj glas u sebi. Ljudi su odavno prestali da slušaju taj glas. Retki su oni koji prate svoju sudbinu. Radije će da skrenu sa puta i da ogrnu sigurnost kao toplo ćebe. A šta je sigurnost? Tanjir tople čorbe? Majčin zagrljaj? Sve je to privid. Sve to može nestati u trenu. To nije život. To je privid života. Čovek ne treba nikad da se odrekne svoje prave prirode“, i onda utihnu i nastavi da priča više za sebe,“Mada, drugi uvek očekuju od nas da se odreknemo naše prave prirode i da živimo život koji oni očekuju i žele za nas.“

Una je naglim trzajem uzdi zaustavila konja.

          „Nisam dorasla ovom zadatku“, zajeca Una. I sad je bilo gotovo, suze su navirale, dok je obuzimala malodušnost.

          „De, de, Una. De, de...Nemoj plakati. I ja sam mislio da nisam dorastao zadatku kad sam za vreme derviškog plesa shvatio da imam zadatak da tebe podučim Kultu Vatre. A, pogledaj mene, nekoliko života sam stariji od tebe, a opet sam sam se uplašio. Da sufi obučava jednu ženu? To istorija nije upamtila! Da ne kažem, da su derviši ubijani i za manje stvari. Ali, nije na meni da preispitujem ono što mi je određeno. Da nisam dorastao svom zadatku, ne bih ga ni dobio. To važi i za tebe.“ Šejh je ponovo govorio onim glasom kojim vešto utiče na sagovornika.

        Una se trenutno umirila.

         „A, šta je to derviški ples? Hoćeš li me naučiti da plešem? I šta je to Sufi? Derviš? Šejh?“, u Uni se budila znatiželja.

                    

          „ Sufije imaju samo jednog gospodara i troše svoj život na to da ga upoznaju i kad ga upoznaju promenjeni su zauvek. Sufije zato ne mare za materijalno, jer su spoznali veličinu i značaj nematerijalnog. Šejh je sufija koji osim zdrave i čiste pameti, čistog srca, čiste savesti, mora imati i čistu krv. Čista krv znači da mu je pleme iz kojeg potiče čisto. Ne sme biti kopiladi u tom plemenu, kojima se ne zna porekla. Kome se ne zna porekla i prošlosti, ne zna se ni budućnosti. Šejhovi čuvaju tajne i predaju je dalje. Nije na čoveku da odluči kome će se tajna predati. Nije na šejhu. Šejh je običan čovek. To gospodar odlučuje. Derviši moraju poštovati šejhove, ali to poštovanje nekad pređe u divljenje, a neretko u obožavanje. Onda šejh mora skrenuti pažnju sa sebe. Tako sam ja odlučio putovati u osami i predstavljati se kao derviš, dok ne stigne moj učenik. Pravila su da jedna osoba može imati samo jednog šejha. Nemoj se zato prevariti i poželeti da pratiš drugog šejha. Stići će te strašna kazna. Una, dobio sam neobičan zadatak. Nešto što se nije desilo u istoriji poznatoj čoveku. Dobio sam zadatak da svoja učenja predam jednoj ženi. Žena nije do sada nikada imala u rukama Tajnu Vatre. I nije svetu milo da se to dogodi. Svet ne prašta znanje jedne žene. A, ti si ta žena, Una. Još uvek si devojka, ali uskoro te očekuju iskušenja ravna velikim vojskovođama i putopiscima. Moraš na konačno putovanje otići potpuno pripremljena“, ovim rečima šejh otpoče svoj zadatak.

          Una je upijala svaku reč koju je šejh govorio. Šejh je primetivši Uninu zainteresovanost sa radošću nastavio:„Sećaš li se one noći kada si odlučila da napustiš roditeljski zagrljaj i sigurnost koju ti on pruža. Napolju je sevalo. A srce ti je zaigralo. Ta vatra kojom grom seva i ta vatra koja ti srce izgara, to je ista vatra. Persijski mudraci, koji su se takođe nazivali derviši, su znali značenje i važnost te vatre i imali su zadatak da u svojim podzemnim hramovima održavaju vatru da stalno gori, doturajući iznova grančice sandalovine uz pomoć specijalnih klešta. Na održavanju vatre uvek rade dva sveštenika. Sa dvoje klešta za grančice i sa dva meha za raspirivanje vatre. Vatra se Una održava uz pomoć broja dva. Najjača vatra svih vatri je ona koja gori pred Ahura Mazdu. Ahura Mazdina vatra se traži u filozofskoj zemlji sopstvenosti. A to je sam čovek. Ahura Mazdinu božansku vatru raspiruju i održavaju uvek dva bića. Čovek i žena. A, čovek i žena jesu savršen broj dva. Savršena dvojnost. Postoje spisi o tome sačuvani iz Persopolisa i Suse, a i manje poznatih gradova Persije kao što su Ispahanu, Yezdu, Palmiri. Svaki čovek i žena su magijska bića, ali retki su oni koji su svesni svojih magijskih moći.

         Simbol vatre je zmija. Zmije se ne treba plašiti, Una. Zmiji se treba radovati. U zmiji se vaskrsava i sjedinjuje sa Božanskim. Vatra te prihvata i vatru prihvataš. Čitavo učenje o vatri može se svrstati u tri reči. Humata, Hukhta, Huvarashta, što znači, Dobre misli, Dobre reči, Dobra dela. To su reči velikog Zaratustre. On je prvi zapisani filosof koji je šetao zemljom i začetnik prve vere koja poznaje samo jednog Boga. Ime tog boga jeste baš Ahura Mazda. Zaratustra je živeo u Persiji pre nešto manje od četiri hiljade godina. I prvi je spoznao važnost broja dva, tj. dualiteta. Dualitet postoji u samom kosmosu, kao i unutar svakog čoveka. Postoji dobro i postoji zlo. Neprestano se odigrava bitka između to dvoje. Zaratustra te uči čemu, Una?“

         Una brzo odgovori:“Humata, Hukhta, Huvarshta.“

         „Tako je!“, uskliknu šejh,“Nisam očekivao odgovor na persijskom. Ti si murid koji obećava!Nego, da nastavim. Postoji derviški ples. On oponaša kretanje planeta oko Sunca, prateći dah vatre. Uz pomoć njega se ulazi u trans i postaješ otporna na ujede otrovnica, a ako si napredan učenik možeš videti budućnosti i čitati tuđe misli. Usput ću da te naučim sakralnom derviškom plesu i ulasku u trans. Kao i kultu vatre i njegovim ritualima. Naravno na putu do Grčke učićeš i persijski jezik. To je jezik mog detinjstva. Što i moje prezime govori. A i moje ime. Prezime kazuje odakle čovek dolazi, a ime ko je čovek“

             „A, ko si ti?“ upita Una.

             „Una, reći ću ti ko si ti. Ti si murid. To znači učenik. Murid nikad ne postavlja pitanja šejhu i nikad ne preispituje šejhovo delo. To ti je prva lekcija. Odgovori dolaze sami. A sad Una na posao. Nemamo puno vremena.“ reče šejh i nastavi da je upućije u tajne vatre.

               

UNA ISPOD MARINE SENE
2011/12/02,08:37

          

               Oko podneva se približiše nekom seocetu. Tu zastadoše i Avram reče: „ Zdravo smo stigli, zdravo i da se rastanemo. Naš se put ovde završava. Dug smo svoj odužili Josife, prijatelju moj dragi. Pozdravi oca i zahvali se što me je iz dužničke 'artije izbrisao. Srećan vam put Una“. Izgrliše se svi i rasatdoše pod Suncem koje je pržilo kako ni stari ne pamte.

            Josif i Una siđoše u selo. Miris kravlje balege i pokošene trave pomešaše se Uninim nozdrvama i to u njoj probudi neko čudno sećanje na ovo mesto. Nije nikada ovde bila mogla bi se u to životom zakleti, ali ipak kao da nije ovde prvi put. Po prvi put od kad su napustili brod ona oseti nemir. Nešto poznato joj se uvlačilo u kosti. Neko saznanje da je ovde čeka smrtna opasnost.

             Josif  zaustavi jednog seljanina i priupita da li zna gde mogu naći Derviša, ali seljak samo nemoćno slegnu ramenima.

             „Mislim da ja znam“ reče Una i krenu ka drugom kraju sela, pa jednom uzbrdicom pored omanjih torova, ne obraćajući pažnju na radoznale poglede seljaka kojima ne prija prisustvo neznanaca. Josif je pratio dok se ona sigurnim korakom pela  uz brdo, kao da zaista zna kuda ide. Odjednom zastade.

               „Tamo“, reče i pokaza prstom na nekakvu kamenu gromadu pored koje je stajao neki čovek držeći konja za uzde.

                „Ti, idi“, nastavi Una, „Ja ne mogu. Tamo me čeka smrt.“

               „Šta pričaš Una? Kakva smrt? To je derviš. Poznao bih ga i  sa veće udaljenosti. Derviš, a kamoli šejh nikad ne bi povredili ni biljku, a  kamoli čoveka.“

                „Ne mogu. Osećam opasnost. Osećam bol, od koje jedva dišem.Osećam da mi se smrt prikrada. Molim te, ne teraj me da idem tamo“ poče Una da cvili.

                „Una, ako te čeka smrt tamo. Onda bi te mogla sačekati i ovde. To je samo par koraka. A, smrt ih brzo može preći.“

                Josif joj pruži ruku i Una je prihvati. Bol nestade dodirom njegovih bledih prstiju. Ali, ne i strah. Krenuše ka tom velikom kamenu koji je nadmašivao visinu derviša.

                „ Selam alejkum“, pozdravi Josif derviša sklapanjem dlanova na grudima.

                „Alejkum esselam“ otpozdravi derviš ponavljajući iste pokrete dlanovima uz blagi naklon glavom, a onda se okrete ka Uni i reče:“Una, velika je hrabrost doći na mesto svoje smrti.“

               Una se razrogači i pogleda u Josifa.

               „Derviše, je l' ovo neka zaseda?“ razgalami se Josif.

               „ Ne, ne, umirite se, deco. Una je već bila ovde. Je l' da Una?, reče derviš pitomim glasom, koji je bio odlično istreniran da odgovarajućom bojom i dubinom glasa utiče na sagovornike. Una i Josif se momentalno umiriše.

               „Kao da jesam. Imam neka sećanja. Nejasna. Nešto lepo, ali i strašno mi se ovde dogodilo.Možda kad sam bila sasvim mala. Ne znam.“

               „ Priđi Una i dotakni ovu stenu“ ,blago zapovedi šejh.

               Una bojažljivo priđe i oseti ponovo onu bol koja sad postade neizdrživa, teškim korakom i laganom kretnjom ruke Una pomilova stenu i odjednom obasja je velika svetlost i čula je muziku, da to je muzika, razaznaje tapane, tambure i zurle. Nalazi se u nekoj krčmi. To je njena krčma. Odlazi stepenicama na čardak. Pod baldahinom na krevetu čeka je neko. Neki muškarac.

              „Marko, dušo moja...“ prelazi preko njenih usana.

              „Jesi li me poželela, Maro?“ pita je muškarac koji leži raspojasan na krevetu. Oseća ogromnu ljubav prema ovom muškarcu. Kao da mu pripada. Ali, ne kao služinče, već kao da je ona deo njega i on deo nje. I oseća ogromnu glad, a nije joj stomak prazan. Oseća drugačiju vrstu gladi. Ima glad za ovim čovekom. Želi da se pripoji njemu i nikad se od njega ne razdvoji“

               Odjednom ona ponovo u krčmi. Na vratima krčme vojnici. Turci osmanlije. Ulaze i lome sve pred sobom. Ona pokušava da pobegne napolje, ali oni je vezuju i bacaju na pod. Turci pale krčmu i ona umire strašnom smrću, misleći samo na jedno, na Marka.

                Probudio je šamar.

                „Una, moja Una ! Dobro je. Samo si se onesvestila.“ Unezvereno je drmusao Josif.

                 Bol je nestao, jedino je obraz malo brideo od šamara preplašenog Josifa.

                 „Dobro došla natrag, Una. Ili, da kažem, Maro.“reče derviš, pruživši joj ruku da joj pomogne da ustane.

                 „Večeras, vas dvoje ćete prenoćiti pored ove stene. Ova stena se zove Marina Sena. Ovaj izvor koji je na par koraka odavde zove se Marina Voda. Bilo bi dobro da pijete vodu sa tog izvora. Ujutru dolazim po vas.“ reče derviš, osedla konja i odjaha u planinu.

                 Una i Josif sedoše pored Marine Sene, podložiše vatru, podeliše komad sira i parče pogače, osvežiše se potom vodom sa izvora Marine Vode, pričaše do duboko u noć, svako o svojim sećanjima na Beograd. Una je iznenada osetila onu nepoznatu glad. Glad za muškarcem. Glad za Josifom. Josif se trudio da ne gleda Unu u oči, jer je osećao ogromnu želju za njom. Želeo je da je obeščasti sad i ovde. Pored same Sene. Da je jede svojim usnama. Da se sladi njenim sokovima. Da joj miluje dojke koje se ponekad naziru pod suknenom košuljicom. Shvatio je da ne može ležati pored nje večeras, jer drhte mu ruke kao lopovu i te ruke svoj život sada imaju i njega više ne slušaju. Una je sedela zagledana u njega, iako mu je tek nazirala oči pod mračnim veđama u mraku. „Kad bi je samo dodirnuo, ona bi se istopila pod njegovim prstima. Potekla bi kao reka. Kao Una.“ mislila je.

                   Josif naglo ustade i poče govoriti :“ Ne mogu. Ne mogu, Una, pokraj tebe spavati. Spavaću pokraj izvora. To je dovoljno daleko, a dovoljno blizu tebe, da te mogu čuvati.“

                   „Nemoj me ostavljati, molim te. Ne smem sama ovde, plašim se.“ molila je Una.

                   „Una, ne razumeš. Nisam pri sebi, kad sam pored tebe. Glava me ne sluša. Bojim se načiniću ti kakvo zlo. Ne mogu ruke sopstvene obuzdati. Ruke bi moje da te miluju.“

                   „Miluj me“, prošaputa Una, iznenadivši samu sebe ovim rečima.

                   „Ne. Ne smeš mi to govoriti. Reci mi da ne smem da te milujem. Reci mi da ne smem, Una.“  počeo je Josif šaputati raspuklog glasa, dok je želja u njemu narastala, a on je imao sve manje snage da joj se suprotstavi.“

                    Odjednom Una postade svesna sebe, i spozna tu glad koju je osećala kao nešto što mora nahraniti. I poče ponavljati:“Miluj me, miluj me, miluj me Josife...“

                    Josif je kleknuo pred Unu i obavio dlanovima njeno lice. Privuk'o je njenu glavu svojoj i počeo ljubiti mala sočna usta koja su imala ukus svežeg mleka. Skidao je lagano odeću sa nje dok se ona izvijala. Dok je Josif sa neskrivenim nestrpljenjem skidao odelo sa Une, ona je veštim prstima rasplela crnu kosu koja se prosula preko ramena i golih grudi. Klečala je pred Josifom kraj vatre koja je obasjavala njihova obnažena tela i svaki izvajani detalj razotkrivale su nemirne senke plamena koji je vrdao neprestano, čineći da ceo prizor Uninog svlačenja titra u svojoj nestvarnoj lepoti.

                         Kada je ostala potpuno gola, Una se konačno oslobodila skrušenosti koju odeća zapoveda i bez razmišljanja je svukla Josifove pantalone do kolena. Ljubila ga je po stomaku ignorišući da je čeka puna šaka njegove muškosti. Prelazila je vrhom jezika puteljke koji su vodili do tornja na koji je sada mogla da se popne bez ikakvog stida. Sav taj teret je sada goreo na lomači požude, kao nepotrebne stvari izbačene iz avlije.

                  Stegla ga je oko leđa zarivajuću nokte u njih, dok joj je on ljubio vrat i grudi, lagano probijajući vrata njene nevinosti. Na trenutak učinilo se da vatra kruži oko njih. Una je jecala sve glasnije i glasnije do konačnog vapaja strasti koji se razlegao duboko u neistraženu noć. Utolivši apetite, popadali su po travi. Negde u brdima, obraslim gustom šumom, začulo se potmulo zavijanje vuka.

                   Probudilo ih je rzanje konja. Kad su otvorili oči, videše da ih šejh odozgo posmatra smeškajući se.

                   „Vidim, ni vi niste imuni na čarobna dejstva Marine Sene. Nisam vam hteo reći ranije, da bih se i sam uverio u to dejstvo o kojem sam čuo. Znate li, deco da  ljudi iz čitave Srbije, a i šire, dolaze u Krčmare da bi prespavali pored Marine Sene i napili se sa izvora Marine Vode? Sedite, ispričaću vam priču o prelepoj Mari krčmarici i Marku Vukašinoviću od Prilepa, dok se malko založimo đakonijama koje sam doneo.“, reke šejh dok je vadio hranu iz bisaga.

                    Uz prve zalogaje šejh poče besediti: „Krčmarica Mara je bila najlepša devojka u topličkom kraju i nadaleko poznata po svojoj lepoti. Na sred ovog dole sela, nalazila se njena krčma, koju je nasledila od oca. Bila je žena po spoljašnosti, ali muškobanjaste naravi. Skoro da je bila neukrotiva. Mnogi su dolazili da je prose, ali ona je neumoljivo sve prosce odbijala. Čekala je da joj srce zaigra. Nekoliko godina pre čuvenog boja na Gazimestanu, putevi su ovuda naveli Marka Vukašinovića. Čuveni Marko Vukašinović. Bio je čuven za života po svojoj pravednosti i neustrašivosti, a danas je čuven kao Marko Kraljević. Da, da...to je isti Marko. Svratio je u Marinu krčmu sa svojim vojnicima da se odmori i osveži. Mara ga je ostavila bez daha u grudima. Ostao je u selu rešen da osvoji Marino srce, ne znajući da je Marino srce osvojeno istog trena kad ga je ugledala. Silno su se zavoleli. Marko je već bio oženjen, ali Marina ljubav nije za to marila. Mara je slušala srce i prihvatila je Marka sa svim teretom koje je njegovo ime i poreklo nosilo. Nešto kasnije Marko je dobio Makedoniju na upravu, ali njegova ljubav je bila toliko jaka i velika da je on zapostavio svoje vladarske obaveze i sa svojim vojnicima prelazio velike razdaljine i putovao danima na konju samo da bi je video. Na ovom mestu gde mi sada sedimo i obedujemo Marko je za Maru sagradio novu veću krčmu, veliki dvor i kulu. To je prva građevina u ovom kraju, a možda i šire,  koja je imala splet cevi za sprovođenje vode. Mesecima je sa svojim vojnicima gradio Marin dvor sa krčmom. Nadaleko najlepša građevina, kao i sama vlasnica. Ali, kad je došlo vreme da se ide u krvavi boj, teška srca Marko se morao od Mare odvojiti. Ne zna se tačno, ali postoje priče da je Marko namerno zakasnio na boj na Gazimestanu, da ne bi svoju braću ubijao. Kad je stigao na Gazimestan, Turci su već otišli dalje i neki od njih su bili poslati u Krčmare da ubiju Maru kao kaznu za Marka. Kula, dvor i krčma su spaljeni do temelja, a u ruševinama je ležala mrtva Mara. Priča se da se kroz oganj moglo čuti kako doziva Marka. Kad je Marko stigao u Krčmare imao je šta videti. Posle toga, Marko se propio. Pijan je poginuo u bitci na Rovinima.“, šejh malo oćuta, a zatim nastavi“ Danas dolaze muževi i žene, momci i  devojke koji su u svađi i koji mira u zajedničkom životu ne pronalaze da prespavaju ipod Marine Sene. Priča se da je Marina Sena okamenjena ljubav Markova, krčmarica Mara. Ko je ovde prespavao živeo je do kraja veka u slozi i ljubavi. Mnogi su ovde ljubavisali. I svi do jednoga kažu da ih je neka tuđa ruka u sjedinjenje vodila. Dolaze i jalovi, da vode piju sa Marinog izvora, a onda decu rađaju jedno za drugim. Eto, sreli su se na kratko Marko i Mara, ali bilo je zapisano da se sretnu, jer oni su čarobni broj dva. A, ovo selo je dobilo naziv Krčmare, jasno  je zašto“.

(nastavak sledi :)

UNA. OČI BOJE TAHAN HALVE
2011/12/01,07:26

            

     Plač i jauci u potpalublju su utihnuli. Sišao je dole. Ugledao sklupčano telo male Une na krevetu.

              „Zaspala je“ reče čovek koji je tetovirao.

           „Nadam se da će rana zaceliti dok ne stignemo do Trajanove Table „ reče Josif zabrinuto i izađe.

             Una se probudila bez predstave gde se nalazi. Ali, bol na čelu je ubrzo podsetio.  Ona ga instiktivno dodirnu i obrisa sa njega malo skorele krvi. Nije osećala strah. I bilo joj je čudno što straha nema.

             

               Izašla je na palubu. Četvorica čudnih putnika bili su uposleni svako svojom rabotom. Niko na nju nije obraćao pažnju. Ona oseti potrebu da se oglasi: „Dobro jutro.“

               Josif podiže pogled sa neke male mape koju je proučavao i svojim dubokim glasom koji ovog puta dobi nežni prizvuk odgovori Uni:“ Nije jutro, već veče. Devojče ti si prespavala čitav dan. Hajde, udahni malo vazduha. Uskoro pristajemo i nastavljamo peške.“

                Dok se malena lađa kretala starim  dunavskim rimskim putem, Una uživala slušajući  škripu broda. Škripa je govorila koliko mnogo života ima u jednoj fusti. Čula je cvrkut ptica koji je dolazio sa obale čineći sa škripom neverovatan sklad. Nešto nalik muzici. Seća se muzike. Muzika je nekad bila sastavni deo dvorskog života. Zatim je izolovala u ušima još dve vrste zvukova. Ritmično udaranje vetra u jedra i šum vode koju preseca čamac. Una ih stopi sve u svojoj glavi i dobi najlepši ansambl. Po prvi put osetila je želju da zaigra. Da zapleše. Osetila je slobodu.

                 „Sloboda“, tiho je izgovorila, „to je ovaj kvartet na brodu“

                 Kod Trajanove Table pristali su uz desnu obalu Dunava. Josif se preobukao u neke prnje i Una primeti kako Josif više nije isti čovek. Kako ga je preobuka potpuno izmenila. Ništa naočito ne beše više na njemu. Žućkasti gunj, koji je rundavo štrčao na njegovim plećima činio ga je strašnim. Izgledao je kao životinja, a ne čovek. „Da je ovako izgledao u luci, nikad ga ne bih pratila “ pomisli Una.

                 Ostala trojica se pozdraviše se s' njim, a samo ćutke pogledaše u Unu. Kao da joj se nisu ni smeli obratiti, tako su izgledali.

                  Josif i Una napustiše brod i krenuše kroz grmlje. Obala zarasla u gusto rastinje bila je mračna, ali činilo se da Josif zna tačno kuda ide. Kroz šumarak se prolomi neki čudan zvuk. Nešto nalik nekoj strašnoj ptici. Josif zastade. Zatim prinese ruke ustima i napravi sličan zvuk. Una je zapanjeno gledala šta se događa. Iz grmlja iskočiše neki ljudi, a Una se pribi uz Josifove noge.

                   „Josife, ti li si?“ veselo zaigra glaščina kroz noć.

                   „Avrame, starino, a ko bi drugi bio?“ veselo odgovori Josif.  Zagrliše se. Josif se zatim pozdravi sa još dvojicom gunjevima ogrnutim ljudima.

                    „A, je li ovo Jedna“ upita Avram obrativši pažnju na devojče koje je usamljeno stajalo izdvojeno iz ove družine.

                    „Jeste. To je Una.“ odgovori  Josif razdragano.

Avram priđe Uni, pomiluje je po kosi i pruživši joj ruku reče:“Hajde, Una, ne smemo časiti, čeka nas težak put.“ Una mu nespretno pruži ruku i oseti sigurnost u toplini njegove velike ogrubele šake. Družina krenu kroz mračnu šumu i uskoro stigoše do čistine gde je dremalo veliko stado ovaca uz budni nadzor dva rundova. Tu su prenoćili. Una dugo nije mogla da zaspi. Pitala se kako je starac Avram znao da je ona Una. Kako? Kako, kad ni ona sama to nije znala do pretthodne večeri?

                    U zoru Josif probudi Unu i poče joj govoriti:

                    „Una, krećemo u planine. Ali, pre toga moramo proći osmanlijske straže. Ti si gotovo devojka. I lepa si toliko da bi svakom zapala za oko. Zato smo ti istetovirali taj krst među obrvama. Da bi Osmanlije pomislile od tebe da si Cincarka. Turci se zgražavaju krsta samo kod Cincara.  Osmanlije otimaju lepe devojke, taj krst će te zaštititi. Kad priđemo stražama, ne gledaj ih u oči. I evo, uzmi ovu šamiju i poveži glavu.“ Josif joj pruži šarenu maramu i ode da se i sam pripremi za put. Una se divila mekoći tkanine od koje je marama bila načinjena. Prošlo je dugo odkad nije dodirnula nešto ovako lepo i svilenkasto. Dok je uvezivala maramu, kako to čine seljanke, razmišljala je kako je jasno da je ona deo nećeg većeg. Bilo je očigledno da one noći kad se spustila niz trešnju nije ona odabrala put, već je put odabrao nju. Shvatala je da je ona deo neke velike slagalice. Važan deo. Kao da svi samo na nju čekaju, gde god da se pojavi. I ničeg neizvesnog  više nema u tome.

                   

                   Prošli su osmanlijske straže bez problema. Una je bila samo cincarska čobanka u očima Turaka. Putovali su prateći stada.

                  „U planinama ima više života nego u gradu“, primetila je Una obraćajući se Josifu u predvečerje.

                  „ To je zato što se Srblje već vekovima seli u planine i napušta gradove. Žive od prirode. Podižu crkve. Osmanlije retko zalaze u planine.“ Odgovori Josif.

                   „Josife, a da li si ti znao da ću se ja one noći popeti na brod“ iskoristi Una priliku da iz uloge posmatrača svog života kroči u življenje istog.

                    Josif se smrko u trenutku, ali odgovori: „ Već dugo čekam da me to pitaš. Nemam ja odgovore na sva pitanja, ali znao sam Una. Čekali smo tebe, zapravo, da bi krenuli. Vidiš Una, u životu ne postoje slučajnosti. Postoji precizan zapis svih događaja. Onaj poziv, o kojem si govorila, koji si čula u noći, nije slučajnost. U trenutku ti si odlučila da ga pratiš, ne misleći na svoje mile roditelje. Taj poziv je bio jači od ljubavi prema njima i od tuge što ih ostavljaš. Ali, to si mogla samo ti. Jer ti si Jedna. Jedina takva. Jedina koja to može.“

                   „Iako su lepe planine, putovati preko njih je dosadno. Ono kratko vreme na brodu je bilo mnogo lepše za mene. Stalno mislim o tom brodu. Volela bih da ponovo plovim. Da me šiba vetar i Sunce i da mirišem vodu“  , nasmešeno reče Una.

                   Josif se grohotom nasmeja, a onda poče da tiho da govori kao da joj odaje tajnu:“Una, Una, Una...Naravno da ti je na brodu bilo mnogo lepše. To je zato što su brodovi tvoja sudbina. Ne brini plovićeš ti još. A, možda i zauvek.“

                   „Kako znaš da ću ploviti?, upita Una podigavši obrve visoko iznad smeđih očiju, a onda  u trenutku shvati i nastavi ne čekavši odgovor, „Ah, da, sve je zapisano. A, da li je to zapisano na tim papirima koje nosiš u nedrima?

                    „Ko što rekoh, nemam odgovore na sva pitanja.“ Reče i ubrzavši korak ostavi Unu za sobom.

                     „O, kako me zanima, šta je na tim tajnovitim svitcima. Kad bih samo mogla u njih da zavirim. Dosta sam čekala. Sačekaću da svi zaspe i pokušaću da izvučem svitke. Samo da pogledam, pa ću vratiti. To nije zlodelo.Večeras.“, odluču Una.

                      Nedugo zatim ulogoriše se kod nekog izvora. Una je čekala da se ujednači disanje i započne hrkanje Avrama i njegovih čobana. Puzeći se prikrala Josifu koji je spavao sklupčan na boku. Una je je lagano zavukla tanke prste u Josifova nedra, srce joj  zaigra kad je napipala svitke.Izvuče ih i nastavi da puzi do vatre. Na svetlosti vatre ona stade razgledati svoj lopovski plen. Četiri svitka je bilo. Tanani papir zašušta dok je razvijala svitke drhtavim rukama i ona uspori pokrete da umiri zvuk papira. Prvih tri svitaka su pisana na  njoj nepoznatim i čudnim jezicima. Seća se ponešto francuskog i nemačkog, ali ove neobične oblike slova nije ranije viđala. Četvrti svitak pisan je na srpskoslovenskom. Una uze čitati i shvati da je u rukama držala priču o svom dosadašnjem životu. Svitak se završavao rečenicom: „U noći pre nego je stigla u Krčmare, Una uze svitke skrivene u Josifovoj košulji. Josif je bio budan, ali nije hteo reagovati.“ Una poskoči kao poparena, probudi pse čuvare koji zalajaše, Avram i čobani se uspraviše, ali kad su se uverili da nisu vukovi, a ni kakvi razbojnici vratiše se na počinak. Okrenula se ka Josifu koji je sedeo sasvim mirno. Brzo mu je vratila svitke i bez reči vratila se na svoje mesto.

                   Ujutro Josif priđe Uni i upita je:“ Una znaš li gde sad idemo?“

                 „Idemo u neku krčmu.“ Odgovori Una očekujući da će je Josif izgrditi, iako niti jednom nije primetila da u njedovoj naravi ima ičeg prekog.

                      „Ne idemo u krčmu.“nasmeja se Josif “ Idemo  u Krčmare. Tamo nas čeka novi vodič. Čeka nas Sufi.“

                 „Čudno ime“ promrlja Una, mada više ništa nije izgledalo tako čudno posle sinoćnjeg događaja.

                 „ Sufi nije ime. Sufi je učeni naziv za Derviša? Znaš li Una šta je Derviš?

                 „To je turki pop“

                 „Turski pop? Una, zasmejavaš me kao niko pre.“ Reče Josif razgaljen Uninim odgovorom, čija mu je blizina nesvakidašnje prijala. Zbližili su se u poslednjih nekoliko dana, a njena lepota ga je ostavljala bez daha. Razvila se toliko da bi je mogao već nazvati devojkom i srce mu je poskakivalo kad god je pogleda.Ali, pomalo mu je smetala ta njena čudna pomirenost sa sudbinom i sa svim što joj se događa. Nikako nije uspevao da iz tih divnih i nadasve čudnih očiju boje tahan halve , pročita neko osećanje. Rado bi pružio ruku i pomilovao te mekane obraze, ali umesto toga on nastavi da joj objašnjava: „Derviš je putujući sveštenik. Bar ovde, u našim krajevima. Ponegde zastanu te u nekoj kasabi podignu tekiju, i tu vrše  rituale. Priča se da oni čuvaju znanje drevnih persijskih derviša i davno zaboravljenog persijskog Kulta Vatre. Ali, mislim, da će ti derviš Bagdadli Ferhat sve mnogo bolje objasniti kad stignemo u Krčmare. On je inače šejh. A, samo čista osoba može biti šejh. Neko ko je uzvišen. On je nešto kao učitelj.“, završi Josif ovim rečima priču, jer i nije znao kako bi još mogao da joj približi značenje zvanja šejh.

            Uni je bila zanimljiva priča o Šejhu, ali još od sinoćnjeg događaja sa papirnim svitcima, ona ne prestaje o njima da razmišlja.

            „Josife, molim te, hoćeš mi reći nešto više o tim papirima koje nosiš?“, molećivo će Una.

            „Ni sam ne znam mnogo o tim papirima. Šta te zanima?“

            „Za početak bih volela da znam odakle ti?“

            „ Da mi je to pitanje neko postavio pre nekoliko meseci, rekao bih da sam naleteo na njih sasvim slučajno, danas, znam da je meni bilo namenjeno da dođem u njihov posed. Jednog dana, pre par meseci, besno sam istrčao iz kuće. Imao sam još jednu u nizu svađa sa ocem. Moj otac je poznati beogradski zajmodavac, ili ti kamataš. Krvav je to novac, Una. Godinama gledam nesrećna lica bez trunke krvi u obrazima kako mole oca, da im produži rok. Tog dana je otac unesrećio jednog čoveka i njegovu bolesnu ženu. Uzeo im je sve što su imali. Ne kažem, imao je na to pravo po zakonu. Ne kažem, taj mi je novac platio školovanje u Beču. I dok sam ga molio da im ostavi bar kuću, on je samo izvadio pet zlatnika iz džepa i rek'o,na, idi kupi nešto lepo i smiri narav. Bio sam rešen da pronađem tog čoveka i ženu mu i da mu dam tih pet zlatnika. Od toga je mogao živeti bar dve godine, ali bezuspešno sam ga tražio. Lutao sam na kraju besciljno po sokacima Beograda. I u jednoj ulici, nadomak tvrđave, ugledam jednu divnu maketu galije na tezgi uličnog prodavca. Odmah sam znao da moram da je imam. Dao sam svih pet zlatnika za nju. I vredelo je. Danima sam proučavao maketu i otkrio sam malena vratanca, koja naizgled liče na metalnu gravuru zalepljenu za drvenu palubu. Otvorio sam ih i našao ove svitke. Možeš li da zamisliš moje iznenađenje kad sam pročitao svoje ime? I Avramovo? I moj detaljan opis, kao i opisi mojih prijatelja sa kojim sam odrastao, i koji su oduševljeno pristali da isplove sa mnom ono veče. Zatim stara očeva fusta ...I da ne nabrajam dalje. To je doduše ono što je napisano na srpskoslovenskom jeziku. Jedan spis je na grčkom. Jedan je na persijskom. A, jedan mi je nepoznat. Odneo sam svitak koji je persijskom jeziku kod beogradskog derviša. On, međutim, nije znao prevesti, ali njemu u poseti bio je njegov Šejh i tako sam imao čast upoznati  sufija Bagdadli Ferhata. Šejh je samo bacio pogled na spis i rekao mi je da me čeka već neko vreme i da je zbog toga i došao u Beograd i da ćemo se ponovo videti gde je zapisano. Shvatio sam tada, da kada nebični događaji počnu da se nižu, čudima nikad kraja. Ostatak znaš. Pročitala si sinoć.“

 (sledi nastavak)

           

UNA
2011/11/30,09:46

    

    Vera traži nešto za uzvrat.

     Nešto da joj daš.

     Da je nahraniš.

     Njena glad je tvoja glad.

     Može i parče pite, ako si je snovima mesila.

 

           Nekada davno  živela je jedna princeza. Na oko krhka, ali, znate već kako oko ume da prevari. Optičke varke su čudna rabota. Princeza je na svojoj marljivo radila. Započela je onog dana kad su je zauvek prognali iz njenog kraljevstva.

            Veoma rano, još kao devojčica, provodeći život u izgnanstvu počela je da uči lekcije života koje nisu namenjene princezama. Ali, sudbina je imala neke druge namere za ovo biće kraljevskog porekla. Sudbina joj je namenila puteve tragalaštva. A, putevi su joj bili trnoviti. Lutala je često sa roditeljima tražeći parče hleba, komad krova i trunku tople postelje. Na kraju nađoše utočište kod nekih daljih rođaka u Beogradu. Živeli su kod tih rođaka već pet godina i tu je princeza proslavila svoj šesnaesti rođendan. Ni Beograd nije bio odviše bezbedan za život u to vreme. Iako su roditelji pokušavali da je zaštite turobnog života,  princeza, pametna glavica, videla je strah u njihovim očima. Neizvesnost im je pravila duboke brazde ispod očiju koje princezi padaše veoma teško.

            Jedne noći, dok je pljuštalo napolju i dok je munja bila jedina svetlost koja tek na trenutke obasja deo grada u kojem je tada živela, ona odluči da ode. Da se iskrade ispod staklenog zvona u kojem su je držali. Nije imala neki poseban razlog da ode. Živela je skromno, ali u miru. Takođe, znala je da će njen odlazak doneti nesreću i bol njenim roditeljima. Ali, mučilo je nešto već dugo. Neki nemir posve nepoznatog porekla. Osetila ga je po prvi put  kad je šetajući sa majkom  na tezgi jednog uličnog prodavca ugledala malu maketu broda. U stomaku joj se nešto uskomešalo. Žmarci su počeli da joj struje kroz krv i da gamižu kroz čitavo telo. Mogla je da oseti kako se škakljivo penju uz kičmu do njenog tankog vrata. Ukipila se stojeći ispred makete, čekajući da se strujanje zaustavi.

          Omaleni prodavac,  brkati Turčin, kao i svaki iskusan trgovac opazio  je širenje princezinih zenica dok je posmatrala brod. Još njegov otac, pre nego što ga je poslao u Srbiju, podučio ga je o toj malenoj tajni zenica. Od tada on uvek ispod oka posmatra zenice kupaca i njegovo dosadašnje iskustvo ga je uverilo da je otac bio u pravu kad je rekao, da kad srce u čoveku zaigra i želja se probudi, zenica oka odaje taj tajni proces koji se u čoveku odigrava. Do sad ga igra zenica nikad nije prevarila. U svojoj glavi Turčin je već zadovoljno trljao ruke nadajući se dobroj prodaji i reši da preuzme inicijativu govoreći:

„To je mnogo lep brod. Maketa Galije. Sasvim slučajno sam naleteo na njega putujući „Putem Svile“, u jednoj dalekoj zemlji gde nikad ne bih rekao da ljudi znaju za brodove. Poprilično su zaostali.Žive u nekom svom svetu, poštujući običaje stare hiljadama godina. To su ustvari kao neka plemena koji imaju vođe koje zovu šamanima. Upoznao sam jednog. Taj šaman je bio u najmanju ruku čudak. Ustvari on mi je i dao ovaj brod...“, utom Turčin prekide priču zamišljeno se zagledavši u princezu, prisetivši se šta mu je stari šaman rekao kad je odbio da uzme novac za brod koji se Turčinu učinio kao predmet za odličnu zaradu. Šaman je odmahnuo rukom odbijajući novac, rekavši da kad se putnik broda bude pojavo, Turčin treba da izvadi srebrnjak i da ga putniku, a putnik će taj srebrnjak doneti šamanu. Turčinu je ovo zvučalo kao velika glupost i nije bio lud da odbije tako dobar posao. Međutim, taj brod je godinama ostao neprimećen. Držao ga je u radnji na istaknutom mestu, ali kao da je brod bio nevidljiv. Nikad ga niko nije upitao za cenu broda, ili makar da je zastao da se divi tom remek delu sitnih duboreza malene palube. Brod je samo skupljo prašinu. Čak je i on sam zaboravio na taj brod, iako je svaki dan provodio pored njega i ne zna šta mu bi da ga danas ponese na uličnu prodaju, kad je odavno već izgubio svaku nadu da će ga ikad prodati. I sada, posmatrajući princezu koja kao omađijana nije uspevala da skine pogled sa malenog broda, on zavuče svoje kratke debeljuškaste prste pod čalmu i izvadi srebrnjak.

                „Uzmi“ reče Turčin pružajući princezi srebrnjak.

                 Princezinu mati prepade iznenadni čin turčina, trgnu princezu pokušavajući da je odvuče od tezge.

                  „Molim vas, nemojte odlaziti. Molim vas, primite ovaj srebrnjak i meni će onda krenuti prodaja. Smatrajte to velikom uslugom za mene.“

                 Princezu je bilo teško odvući od tezge i dok je majka pokušavala da je pomeri od broda, Turčin je uspeo da princezi stavi srebrnjak u šaku i stežući njene prste u pesnicu i prošaputa joj:“ Dobro ga čuvaj i odnesi ga šamanu. Mislim da te šaman čeka.“

                Dok je posmatrao princezu i njenu majku kako zamiču iza ugla Turčin se čudio sam sebi i sopstvenom postupku pitajući se da li je moguće da srpska ženskadija može prevaliti taj put i videti jednog šamana. I dok se pitao da li je pogrešio i da li je srebrnjak stezala pogrešna šaka, misli mu prekide visok naočit mladi gospodin koji upita za cenu broda i dok se Turčin zbunjen događajima koji se nižu jedan za drugim premišljao koju cenu da odredi, momak izvadi pet zlatnika i upita da li je dovoljno. Turčin samo klimnu glavom, shvatajući da je srebrnjak, ipak,otišao u prave ruke i tog trenutka osetio je da je on deo nečeg mnogo većeg od njega samog, od ovog grada i svih ljudi u njemu. Shvatio je da putovao dalekim zemljama i susreo jednog šamana i doneo jedan brod, samo da bi na trenutak bio deo nečije sudbine. Tok dana osetio se mnogo bliži Alahu.

               Nemir više nikad nije napuštao princezino srce. Princeza je pokušavala da ga shvati i odgonetne. I dok je stezala malenu vrećicu koju je nosila oko vrata u kojoj je bio smešten srebrnjak, princeza je razmišljala o tome da je sada pravi trenutak za odlazak. Sada, dok lije letnja kiša koja je zajedno sa vetrom prikrivala zvuke koji se inaće noću bolje čuju. Morala je da otkrije poreklo ovog nemira i da ugasi ovu neznanu želju u sebi. Znala je da ako ostane u okrilju roditeljskog zagrljaja,  to nikad neće saznati. Neka vatra je izgarala u srcu princeze. Čula je zov. Zov njene prave prirode. Zov avanture. Sad, ili nikad.

             Princeza je veštim pokretima skliznula niz drvo trešnje koje je granama već dugo pokušavalo da uđe u njenu sobu. Potrčala je niz tešku tursku kaldrmu koja joj je parala već istrošene đonove i trčala je tako sve dok nije ostala bez daha. Zaustavila se tek kod neke lučke birtije i brzo mumlajući pročita : „Lučki Konak“. Ušla je unutra. Kroz maglu duvanskog dima i pod slabom svetlošću lojanica jedva je uspevala da razazna lica mračnih prilika koje su praznile vrčage vina i tiho se domunđavale međusobno. Niko je nije primećivao, a ona se provlačila među stolovima poput duha. Zastala je čuvši kako glas dubok i strašan kao mračna provalija izgovara rečenicu: „Odlazimo pre zore. Moramo isploviti pre nego što dođu po nas. Spisi su kod mene“  Kao potvrdu, izvuče odnekud iz unutrašnjosti kaputa malene svitke tankog papira. Čovek je bio naočit. Mrkog pogleda ispod podebelih veđa koje su štrčale prkosno nasuprot mlečne puti kao da Sunca nikad nije video i taj kontrast se primećivao čak i pod treperavim tihim svetlom. Trojica gospodina koja su sedela za istim stolom, pogledaše se i potvrdno klimnuše glavom. Ustadoše svi i krenuše ka vratima konaka. Usput baciše pregršt srebrnih novčića na nekakav tanjir koji držaše jedan  dečak kod izlaza. Jedan novčić se odbi i pade na pod. Princeza primetivši saže se i pokupi ga i krene za gospodom, rešena da ih prati i krišom isplovi sa njima.

             Znala je da se nalazi u luci Beograda. Čula je priče o najvećoj luci beogradskog pašaluka, ali nikad nije bila ovde. Njeni roditelji su luku smatrali opasnim mestom, mada je čula kako otac šapatom prenosi majci vesti iz njihovog kraljevstva, koje je čuo od lučkih radnika i znala je da on često ovamo zalazi. „ Ne može biti toliko opasno, ako je otac posećivao luku“, mislila je princeza dok je pratila misterioznu gospodu. Nije morala biti odveć tiha jer je kiša još uvek padala, a zaglušujuće grmljavine su maskirale njeno spoticanje po neoznatom terenu.

               Ljudi koje je princeza pratila zastadoše odjedared i počeše se okretati oko sebe. Princeza se brzo zavukla u jednu rupu u zidu kamenog pristaništa. Kad su ljudi ustanovili da je sigurno i da ih niko ne prati, krenuše preko drvenog mostića u jednu poprilično oronulu fustu koja je zapravo napravljena da bude galija u malom, samo lakša i daleko brža od galije. Princeza kad je procenila da je sigurno, pope se na fustu i shvativši da je paluba broda plitka i da se nema gde sakriti počela je da se osbeshrabruje i da se premišlja. „Možda je bolje da se vratim kući dok još niko nije primetio da me nema“, mislila je. U tom ču glasove koji se približavaju iz potpalublja i brzo se sakri iza jedinog sanduka koji se nalazio na palubi. „Teško da će dugo ostati neprimećena, ali do jutra biću već daleko i za nju će tada početi već novi život“, razmišljala je princeza dok je doboš od njenog srca bubnjao u njenim ušima.

              „Da li krećemo odmah ?“ zapita čovek koji je razvijao jedra.

              „Ne znam, šta misliš da li su se ukrcali svi putnici?“ odgovara pitanjem čevek koji je nosio misteriozne svitke.

              „Ako sam dobro osmatrao, rekao bih da jesu.“

              „Onda, kad je sve kao što je zapisano, vreme je da krenemo. Vetar je dobar, odmaći ćemo daleko, ako ovako nastavi da duva. Kreći. Ja ću biti u potpalublju. Poslaću ti pomagače.“

               Sklupčana iza drvenog  sanduka princeza je tek sada kad se konačno umirila osetila drhtavicu pod mokrom odećom. Letnja noć nije bila odveć hladna, ali strah i voda koja se slivala niz nju polako su terali toplotu iz malenog tela. Bila je blizu da zaspi, kad je neko povuče za ruku i izvuče iz bednog skrovišta.

               „Imamo uljeza !“, razleže se gromki glas kroz noć, dok je snažna ručerda vukla princezu na sredinu palube fuste koja se njihala na vetru.Okupiše se brzo oko princeze. Čovek koji je čvrsto stezao princezinu ruku obrati se čoveku koji je nosio misteriozne svitke: „Josife, šta nam je činiti sa malom?“ Josif je svojom bledom šakom uhvatio princezinu bradu i jako je stisnuo okrećući njenu glavu na jednu, pa na drugu stranu, kao da želi u nešto da se uveri. Na kraju progovori onim dubokim i mračnim glasom:

          „Kako ti je ime?“

          „Una“, izli se iz princeze jedino sećanje na njeno kraljevstvo. Sećanje na ime  reke koja je proticala nedaleko od dvorca. Bilo je to jedino što je ponela sa sobom .To sećanje. To ime. Bila je to najbolja zamena za njeno pravo ime.

           „Una, šta radiš na ovom brodu? Ti si uljez. Znaš li šta se radi sa uljezima?“, upita je Josif.

           „Ne znam“, odgovori princeza.

           „Mogao bih te prodati u roblje. Mogao bih te ubiti sad na ovom brodu i da nikom za to ne odgovaram. Mogao bih te baciti u reku te plivaj“ , i tu je zastao videvši kako strah narasta u očima tog devojčeta. Zatim nastavi :“Znaš li kuda si krenula?“

           „Ne znam. Samo sam osetila nešto. Nešto kao poziv.Htela sam da otkrijem šta me to zove, ili ko, ali jedino što sam shvatila je da je neizvesnost zaista strašna. Molim vas, nemojte me ubiti. Služiću vas. Radiću i najteže poslove. Molim vas.“, zajecala je princeza.

           „Zašto je neizvesnost strašna...“ ponavljao je omađiano Josif, a onda je mirno konstatovao, „Da, to je ona. Nema sumnje. Ostaje da proverimo još jedno.“ Pri tom je uzeo njenu desnu ruku i silom otvorio malenu pesnicu iz koje zasija srebrnjak koji je princeza pokupila sa poda konaka u luci. Josif samo potvrdno klimnu glavom, vrati malu šaku u prvobitni položaj i izdade komandu:“ Odvedite je dole i odmah joj isetovirajte krst između obrva. Ubrzo stižemo do Trajanove table, znate šta nas tamo čeka.“

            Josif je unezvereno šetao po fusti slušajući bolne jauke devojčeta u potpalublju. Boleo ga je Unin bol, ali znao je da se to mora učiniti. Jedini način da je dovede do cilja je da Osmanlije misle da je ona neka nebitna Cincarka. Nikad mu nije bilo jasno zašto Osmanlije zaziru od tetoviranog krsta na čelu  samo kod Cincara i sada je bio zahvalan na toj činjenici. Divio se oduvek načinu na koji su Cincari doskočili davanju danka u krvi. A i lakše će proći preko planina u Grčkoj čije drumove već dugo neprikosnoveno čuvaju opasni Armatoli, koji su takođe Cincari.

(aj, nastaviće se) :)

ps. Serija priča koje su razgalile blog

U BLOGOGRADU
2011/10/21,22:43

 

Za to  nije  potrebno dvoje.

Niko nije zaslužan i svi imaju zasluge

za susret nas tek probuđenih.

Nas koji se kupamo u peni radiotalasa ,

u cijukanju telefonskih kablova,

u veličanstvenom skupu binarnih brojeva koji nas pretvara u reči.

Jedino mesto gde se bez dodira grle oni koji se nikad neće sresti.

Stecište novog poimanja nevidljivosti.

Imaginarni smo  poput algoritma

koji komanduje našim koracima.

Našim klikovima.

A, tek smo probuđeni.

Ko zna, možda se sutra probudimo ponovo

i budemo neočekivano sluđeni

zbog novog buđenja.

Tek smo stekli jednu budnost,

a nasrnula nova koja se besramno nudi

i ne traži ništa zauzvrat.

Svi imaju zasluge,

ali nekima treba zadenuti orden

za mediatorska dela.

Svojevrsni anđeli svoja dela nikad ne priznaju

i mudro ćute dok se smeškaju sa razumevanjam,

odlazeći na spavanje bez počasti.

Tako nas je lako prepoznati ovde gde se duše nude na tacni,

na uvid,

na rentgen.

Tako nas je lako copy and paste na sve foldere života.

Toliko smo primenjivi.

.
2011/09/10,19:38
 
Accessible and Valid XHTML 1.0 Strict and CSS Powered by LifeType and blog.co.yu